Дуг је лош друг

Дуг је, кажу, лош друг. Баш недавно одјекнула је стравична вест да је власник стаклорезачке радње осумњичен да је убио свог пријатеља, пекара, и да је то урадио због 20.000 евра дуга, како су после злочина тврдили чланови породице убијеног. Да ли новац вреди колико и живот? Наша стара мудра изрека каже да за могућност да изгубимо пријатеља ако нам затражи одређену своту на зајам постоје два пута: први пут, ако му не дамо и други, ако нам не врати.

Зашто је тако тешко вратити новац који смо некоме позајмили и како да позајмљено повратимо од несавесних дужника, питали смо Оливеру Јелкић, адвоката из Београда.

1. Како се позајмљивало некад, а како сад?

Некада би комшиница од комшинице позајмљивала шољу гриза, мало зејтина или које јаје. Подразумевало се да је то, обично у истој количини, и враћала. Постоје и веровања да се ништа не позајмљује увече, у одређене дане, према црквеном календару, али и обичај да се пре Божића, дакле на крају године, врате сви туђи предмети који се нађу у кући. Сада је предмет позајмице углавном новац, али се заборавио обичај да се за Божић позајмљени новац врати, заједно са ситницама које смо зајмили.

2. Зашто уместо од банака људи и даље у Србији често позајмљују новац од пријатеља, рођака или кумова?

Разлог може да лежи у сиромаштву, али и навици. Новац се још увек позајмљује на начин како су то чинили наши преци – од пријатеља и комшија, иако су се изменили и закони и успоставила правила понашања ради правне сигурности обе стране. Ни они који траже позајмицу, тако ни они који дају, нису прихватили нове односе у овој области. Међутим, уговор о зајму, није формалан уговор по Закону о облигацијама, те људи углавном позајмљују без икаквог писменог трага. Оно што је врло интересантно, а не спада у домен права, јесте то да је повериоце стид да одбију позајмицу када им неко тражи, а такође их је стид да свој новац траже назад.

3. Да ли зајам квари пријатељство?

Врло често је тако. Мало је оних који поштено и у договореном року врате дуг. Људи који траже позајмицу често прецене своје могућности. Позајмљују „до сутра”, на неколико дана, до следеће плате... Тада обе стране схвате да ће договорени рокови за враћање бити пробијени. Често из тога избије свађа, па се наравно обраћају и адвокатима. Ту се отвара први низ проблема. Поставља се питање о постојању писаног трага о позајмици или бар о поузданим сведоцима. Затим се утврђује да ли је протекао рок од три године када би потраживање могло застарети, потом да ли је дужник солвентан: ако и кренемо у судски поступак, издејствујемо правоснажну и извршну пресуду, да ли дуг има одакле да се наплати.

 4. Докле има смисла „терати” дужника да врати позајмицу?

Док банке имају врло сложену процедуру провере ризика када се некоме одобравају кредити, када се позајмљује пријатељу ризици се не проверавају. Пријатељу је тешко и непријатно рећи „имам, ал’ не дам”, људи су свесни да ће или изгубити пријатеља или позајмљену своту. Наравно, није ово редовна појава, али мени су познати само случајеви који долазе у моју адвокатску канцеларију, а који су управо такви: без писаног документа, са несигурним роковима и са ненаплативим дужником. Наравно, дужник може да плати дуг и након наступања застарелости, ако хоће. Али, ако неће, ако очигледно избегава или нема имовине нити прихода, догађа се да је излишно водити судски поступак и стварати трошкове ономе ко је позајмио новац и који је и тако већ остао без неке имовине.

5. Како да будемо сигурни да ће нам вратити позајмљени новац?

Гледајте како то раде банке! То је правило и манир, који морамо усвојити и ради себе, и ради других. Прво, треба тражити ручну залогу или хипотеку. У ту сврху могу послужити злато, антиквитети, уметничка дела, техничка роба, чек. Друго, потребно је да имате писмени траг, са потписом и датумом позајмице, износом и условима. То је основ за евентуално покретање поступка пред надлежним судом.

У многим земљама ЕУ, чак и ако деца од родитеља позајмљују, обавезно закључују писмени уговор у којем се наведе у ком року ће бити враћен. Као пример, то је свакако и практично, а још више едукативно.

6. Да ли је срамота тражити нешто у залог?

Није срамота тражити средство обезбеђења, наравно, морамо у свести однос према пријатељима и ближњима прилично кориговати. Уосталом, и закон то регулише. Постоји и ретенција: право повериоца да за новац који позајмљује задржи неку ствар и да, пошто благовремено обавести дужника о својој намери, наплати своје потраживање из вредности задржане ствари. Овај институт се врло ретко користи, јер за ретенцију постоје тачно одређени услови.

7. Да ли треба позајмити новац иако стари дуг није враћен?

То је већ ствар личне процене а не правне науке.

8. Како то раде на Западу, ако уопште пријатељ од пријатеља позајмљује новац?

Мислим да се на Западу више ослањају на банке и на закон, ако уопште имају неку међусобну трансакцију. Новац код банака је приступачнији из више разлога, тако да потребу за позајмицом од пријатеља смањује на минимум. Готово је незамисливо да се приватно од људи позајмљује новац.

9. Које позајмице обично доспеју на суд?

До адвоката често доспевају ненаплативе или застареле позајмице, а на суд оне које нису застареле. Да ли ће бити наплативе не може се увек са сигурношћу проценити на почетку парнице. Људи се често изненаде изјавама дужника на суду, али то може да послужи као добра лекција, па и прекретница у животу повериоца.

Најтеже је кад неком то, без чега је остао, представља све што је имао.

Једна врста евентуалног задуживања, иако није класична позајмица, јесте и јемство, које се практикује углавном приликом подизања кредита код банака. Познати су случајеви да је кум-јемац платио кредит свог кума и у извршном поступку остао без своје куће!

10. Шта никако не би требало позајмљивати?

Оно чега не желимо да се одрекнемо!

Некад и адвокат алали...

– Излишно је водити судски поступак и стварати само трошкове када је јасно да неко неће ако неће, очигледно избегава или једноставно нема имовине нити прихода да врати позајмицу. За такве ситуације има једна народна изрека: „Алали, да ти не пропадне”. У тој изреци има много мудрости. То је једини лек за душу повериоца, који је остао без свог потраживања. Лично умем да „алалим” и то сматрам драгоценим зрнцем мудрости којем ме је живот научио. Подвучем црту и идем даље. Нема прескупе школе. Школа кошта управо толико колико си је платио. Ако ниси научио лекцију, мораш на поправни – каже адвокат Оливера Јелкић.