Лемпи је особито строг према Ранковићу

Објављујемо есеј „The academic West and the Balkan test”, Алексе Ђиласа, доктора социологије, есеј је објављен у енглеском часопису „Journal of Southern Europe and the Balkans”, децембра 2007.  у преводу аутора.

Из књиге Џона Р. Лемпија „Балкан постаје Југоисточна Европа: Век рата и транзиције” сазнајемо да је хрватски министар одбране Гојко Шушак био „политички емигрант који се вратио из Канаде али је био поносан на своју херцеговачку породицу и њену приврженост усташама током светског рата”, али не и о лечењу које је добио у војној болници Волтер Рид (Walter Reed) у Вашингтону или о погребном говору који му је одржао бивши амерички министар одбране Вилијам Џ. Пери (William J. Perry). Слично пристрасно је и Лемпијево описивање НАТО рата против Србије 1999. Ничег ту нема да макар наговести како су Сједињене Државе давале помоћ Ослободилачкој војсци Косова (чију тактику Лемпи с правом описује као „терористичку”, нити је споменуто да пошто су српске снаге напустиле Косово, ОВК је протерала огромну већину свих припадника мањина – испред носа НАТО трупа предвођених Американцима.

Лемпи је особито строг према Александру (погрешно написаном Alexandar) Ранковићу, водећем српском комунисти, предратном и ратном организационом секретару југословенске партије и шефу комунистичке тајне полиције коју је Тито основао 1944. Лемпи назива тајну полицију „Ранковићевом” и сматра да су у њој „превладавали Срби”. Али, лојални и дисциплиновани Ранковић никада није доносио важније одлуке а да прво не пита за мишљење Тита, док Тито, веран својим самодржачким инстинктима, не би ставио све одједном на коцку и држао је словеначке и хрватске службе безбедности изван заповедништва и надзора Ранковићеве главне управе у Београду.

Лемпи наводи да је Ранковић пао с власти 1966. зато што су његови агенти уградили скривене микрофоне у Титову приватну резиденцију и у домове неколико других партијских вођа. Међутим, такво прислушкивање није се догодило. Једноставно, било је то лукавство вешто сковано да би се оборио Ранковић, а које је одобрио Тито. У позадини је био Титов страх од могућег супарника, као и борба за наслеђивање политичара на највишим положајима, и најзад напори бирократија у републикама да стекну више моћи на рачун савезних установа у Београду које је Ранковић штитио. Такође, постојао је савез заступника економских реформи с либералима у партији против ушанчених конзервативаца које је представљао Ранковић.

Док исправљам ова погрешна схватања о Ранковићу – у очима неких, може чак да изгледа како га „браним” – осећам се нелагодно а и забављам се, јер у време када је шеф безбедности био отпуштен, мој отац Милован Ђилас био је у затвору девет година. Лемпи верује да је Ђилас био ухапшен 1956. због објављивања Нове класе, критичке анализе комунистичког система и идеологије, али је Ђилас у ствари отишао у затвор зато што је критиковао Титову подршку совјетској инвазији Мађарске. Објављивање „Нове класе” и суђење због ње одиграло се 1957.

После Ранковићевог пада, Тито је дао на знање да је можда планирао државни удар, и званична средства јавног информисања повећала су своје клеветничке нападе на њега. Али, није било никаквог судског поступка. Западни новинари и универзитетски наставници почели су јавно да постављају питања о Титовој чудноватој логици да даје Ранковићу-заверенику и његовим сарадницима опрост, док Ђиласа-критичара држи у затвору. Последњег дана 1966, Ђилас је био пуштен, али му је забрањено да у наредних пет година објављује или даје било какве јавне изјаве. Он се није придржавао ове забране.

Одмах после чистке из 1966, Југославија је ушла у раздобље опште либерализације са изузетком култа Тита који је наставио да расте. Лемпи нетачно тврди да је Тито постао доживотни председник 1953. Такво званично давање апсолутне моћи претпостављало би култ личности који у то време није ни постојао нити је био могућ – доиста, био је незамислив. Године 1974, међутим, четврти устав Југославије прокламовао је земљу као конфедерацију од осам јединица по свему осим по имену, и њен члан 333 доделио је скупштини Социјалистичке Федеративне Републике Југославије право да изабере Јосипа Броза Тита за председника републике с „неограниченим временом на положају”. Скупштина се ускоро латила да то учини. Одмах је уследио партијски конгрес и Тито је изабран за доживотног председника Савеза комуниста Југославије.

Наставиће се