Добар пандур – рђав пандур

Објављујемо есеј „The academic West and the Balkan test”, Алексе Ђиласа, доктора социологије, есеј је објављен у енглеском часопису „Journal of Southern Europe and the Balkans”, децембра 2007. у преводу аутора.

Званични Запад и посебно Сједињене Државе нису били против култа Тита. Можда су му се чак и радовали. Америчким председницима, на пример Ричарду Никсону, Џералду Форду и Џимију Картеру, није било непријатно да јавно ласкају Титу, који је наводно био мудар државник и симбол слободе. Нити је Маргарет Тачер из Британије била шкрта када му је давала комплименте. Западне владе никада нису отворено охрабривале југословенске комунисте окренуте ка реформама, или југословенске критичке интелектуалце и дисиденте, и ретко су протестовале када их је Тито истеривао из службе, прогањао или бацао у тамницу. Титова Југославија била је независна од Совјетског Савеза и то је било у интересу Запада. Све друго било је од малог значаја. Да ли грешим ако сматрам да је таква политика западних земаља била националистичка?

„Балкан постаје Југоисточна Европа: Век рата и транзиције” Џона Р. Лемпија је добра књига која је могла да буде боља, док књига Сабрине Рамет није за препоруку. Али, и поред огромне разлике у приступу и квалитету, обе књиге су написане с несумњиво западног, и посебно с америчког, становишта. Лемпи и Раметова понекад чак личе на филмску секвенцу добар пандур / рђав пандур – она напада без милости, он сав мекоћа и дипломатија. Као већина Американаца, међутим, они су потпуно несвесни свог национализма. Ми на Балкану можда смо више националисти од Американаца али, такође, имамо мање илузија о себи.

Британски премијер Винстон Черчил одржао је 6. септембра 1943. говор на Универзитету Харвард, устврдивши као што је добро познато да ће „империје будућности бити империје ума”. Може се питати, дакако, зашто после Другог светског рата Черчил није радио оно што је проповедао. Ја мислим да је у време када је одржао говор било већ сувише касно за ма какву империју и сигуран сам да ниједан империјализам нема будућности у двадесет првом веку. Али, заиста верујем да данас земља или група земаља може да води свет једино ако одлучно прихвати високе интелектуалне, моралне, па можда и духовне вредности. Осим тога, уверен сам да Запад и посебно Сједињене Државе имају право и дужност да се боре за глобални тријумф либералне демократије и да то укључује играње активне улоге у разрешењу националистичких сукоба. Најзад, научни радници и универзитетски наставници који проучавају национализам требало би да буду на најистакнутијем положају код свих таквих подухвата. Али, не могу интелектуално да се боре против националистичких сукоба по целом свету, укључујући наравно оне на Балкану, ако прво не савладају властити национализам.

Научни радници и универзитетски наставници на Западу – и ми на Балкану исто тако – требало би да се присетимо узвишене изреке приписане Аристотелу, још једном балканском филозофу: „Amicus Plato, sed magis amica veritas”. Уместо „Plato” ми сви треба да ставимо „patria”. Да ли је превише очекивати да ће једног дана истина постати научним радницима и универзитетским наставницима, на Западу и на Истоку, на Југу и на Северу, приснији пријатељ него њихова земља? Пустите ме да размислим о томе.

Београд, јун-јул, 2007

Крај