Силвердому ни експлозив не може ништа
У недељу ујутру око Силвердома, било је паркирано, истина на пристојној удаљености од око 250 или више метара, неколико хиљада возила. Сви ти људи дошли су да гледају спектакуларно рушење једног од највећих и најпознатијих стадиона (и дворана по потреби) у САД. Када су одјекнуле детонације и разишао се дим, Силвердом је изгледао као да му се ништа није десило. Снимци неуспешног минирања за тили час преплавили су све друштвене мреже, али су постали и вест и у водећим светским медијима. Када ће се поново кренути у акцију није одлучено, али судбина једног од најчувенијих америчких спортских храмова још пре неколико година је запечаћена.
О томе како је Силвердом прешао пут од славе до „добоша” „Политика” је, поред осталог, 2009. године писала и ово:
„Силвердом, чувени амерички стадион – дворана, продат је за један одсто вредности изградње или око седам долара и 25 центи по седишту! Са 80.000 места, највећи стадион у НФЛ до 1997, коштао је пореске обвезнике 1975. године 55.700.000 (са урачунатом инфлацијом 2009. вредео би 190 милиона долара), а нови власници из Торонта су га купили за 583.000 долара, и то са 52 хектара земљишта на коме се налази 12.774 паркинг места.
Аукцији иза затворених за јавност врата, присуствовало је неколико чланова градске владе практично банкротираног Понтијака (66.000 душа) и четири заинтересована инвеститора. Депозит пре почетка бидовања износио је 250.000 зелених новчаница.
Шта се то десило да некада центар историјских догађања и један од заштитних знакова у спортском, па и друштвеном животу САД, практично оде у бесцење? Најприближније објашњење одговара наслову филма Мајкла Мура „Капитализам, љубавна прича.“
Силвердом је од 1975. до 2001. био кућа НФЛ клуба Детроит Лајонс, а од 1978. до 1988. то исто и НБА лигашу Детроит Пистонсу. За време Светског фудбалског првенства 1994. овде су први пут четири утакмице одигране под затвореним кровом. У велелепном здању са 102 ложе и 7.384 клупских седишта (најбоље улазнице) 24. јануара 1982. одржан је 16. Супербоул, амерички спортски догађај над догађајима, када је Сан Франциско победио Синсинати са 26:21. Три године раније Силвердом је угостио и актере НБА „ол стар” меча пред 31.745 посматрача. У регуларном делу првенства кошаркаша 29. јануара 1988. дуел између Детроита и Бостона са трибина је пратило 61.983, а надметање Детроита и Л. А. Лејкерса у финалу плеј – офа 16. јуна 1988. 41.732 гледалаца (важећи НБА рекорд).
На стадиону су незаборавне концерте имале све саме рок, поп и остале музичко – естрадне иконе попут Елвиса Прислија, Лед Цепелина, Пинк Флојда, Мајкла Џексона, Мадоне... Чак је, приликом посете САД, у Силвердому мису одржао и тадашњи поглавар католичке цркве, папа Јован Павле II.
Ово својевремено чудо архитектуре под сводовима је највише навијача (93.000) имало 1987. за време Светског првенства професионалних рвача (тј. преведено на српски кечера) и дуела између Халка Хогана и Дива Андреа.
У Понтијаку се налазио главни штаб „Крајслера“, погоне за производњу камиона и аутомобила изградио је и „Џенерал моторс“, цела савезна држава Мичиген цветала је због глобалног узлета америчке аутомобилске индустрије.
Прво су 1989. Силвердом напустили Пистонси преселивши се у дворану у Обурн Хилсу, да би 2001. и други станар, екипа Лајонса, пронашла уточиште такође на новом стадиону Форд филд.
У међувремену многе земље почеле су да праве и боље и јефтиније аутомобиле од Американаца. Отпуштања радника и затварања фабрика постала су сурова свакодневица. Са светском економском кризом, чији је генератор баш Америка, распршио се и сан о недодирљивости у благостању. У то време у Мичигену стопа незапослености била је највиша у САД, стигавши до 15,3 одсто.
Без фудбала и кошарке као покретачког замајца Силвердом је почео полако, али сигурно да губи своју позицију на карти незаобилазних дестинација у САД. Спортска надметања заменила је другоразредна забава у виду трка џиновских камиона. Спас од финансијског колапса тражен је и у организовању изложби аутомобила, чак је некадашња дика и понос коришћена као стовариште. Камионџије су практично и затвориле стадион 7. јануара 2006: после тога Силвердом је зврјао празан чекајући боље дане.
Годишње је Понтијак издвјао 1.500.000 долара за одржавање „напуштеног“ Силвердома док је таксиметар је немилосрдно куцао. Када се на све надвила и рецесија, ствари су постале неиздрживе. Од 2000. до 2009. цена некретнина је у овом округу пала за око 40 одсто. Град није хтео или није знао да 2006. прода дворану прво за 22, затим 18,5 и на крају 17.000.000 долара колико је гласила последња понуда. У марту 2009. држава Мичиген је увела принудну управу у Понтијаку
Један од потеза „стечајног управника“ била је и продаја Силвердома за суму довољну да се на њујоршком Менхетну купи тек студио – апартман.”
И миц по миц, некада блиставо здање из дана у дан све више је пропадало. А од купаца или спасилаца ни трага и гласа, тако да је садашњим власницима исплативије било да Силвердом сравне и онда покушају да уложени новац врате продајући рушевине као будуће грађевинско земљиште...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
