Silverdomu ni eksploziv ne može ništa
U nedelju ujutru oko Silverdoma, bilo je parkirano, istina na pristojnoj udaljenosti od oko 250 ili više metara, nekoliko hiljada vozila. Svi ti ljudi došli su da gledaju spektakularno rušenje jednog od najvećih i najpoznatijih stadiona (i dvorana po potrebi) u SAD. Kada su odjeknule detonacije i razišao se dim, Silverdom je izgledao kao da mu se ništa nije desilo. Snimci neuspešnog miniranja za tili čas preplavili su sve društvene mreže, ali su postali i vest i u vodećim svetskim medijima. Kada će se ponovo krenuti u akciju nije odlučeno, ali sudbina jednog od najčuvenijih američkih sportskih hramova još pre nekoliko godina je zapečaćena.
O tome kako je Silverdom prešao put od slave do „doboša” „Politika” je, pored ostalog, 2009. godine pisala i ovo:
„Silverdom, čuveni američki stadion – dvorana, prodat je za jedan odsto vrednosti izgradnje ili oko sedam dolara i 25 centi po sedištu! Sa 80.000 mesta, najveći stadion u NFL do 1997, koštao je poreske obveznike 1975. godine 55.700.000 (sa uračunatom inflacijom 2009. vredeo bi 190 miliona dolara), a novi vlasnici iz Toronta su ga kupili za 583.000 dolara, i to sa 52 hektara zemljišta na kome se nalazi 12.774 parking mesta.
Aukciji iza zatvorenih za javnost vrata, prisustvovalo je nekoliko članova gradske vlade praktično bankrotiranog Pontijaka (66.000 duša) i četiri zainteresovana investitora. Depozit pre početka bidovanja iznosio je 250.000 zelenih novčanica.
Šta se to desilo da nekada centar istorijskih događanja i jedan od zaštitnih znakova u sportskom, pa i društvenom životu SAD, praktično ode u bescenje? Najpribližnije objašnjenje odgovara naslovu filma Majkla Mura „Kapitalizam, ljubavna priča.“
Silverdom je od 1975. do 2001. bio kuća NFL kluba Detroit Lajons, a od 1978. do 1988. to isto i NBA ligašu Detroit Pistonsu. Za vreme Svetskog fudbalskog prvenstva 1994. ovde su prvi put četiri utakmice odigrane pod zatvorenim krovom. U velelepnom zdanju sa 102 lože i 7.384 klupskih sedišta (najbolje ulaznice) 24. januara 1982. održan je 16. Superboul, američki sportski događaj nad događajima, kada je San Francisko pobedio Sinsinati sa 26:21. Tri godine ranije Silverdom je ugostio i aktere NBA „ol star” meča pred 31.745 posmatrača. U regularnom delu prvenstva košarkaša 29. januara 1988. duel između Detroita i Bostona sa tribina je pratilo 61.983, a nadmetanje Detroita i L. A. Lejkersa u finalu plej – ofa 16. juna 1988. 41.732 gledalaca (važeći NBA rekord).
Na stadionu su nezaboravne koncerte imale sve same rok, pop i ostale muzičko – estradne ikone poput Elvisa Prislija, Led Cepelina, Pink Flojda, Majkla Džeksona, Madone... Čak je, prilikom posete SAD, u Silverdomu misu održao i tadašnji poglavar katoličke crkve, papa Jovan Pavle II.
Ovo svojevremeno čudo arhitekture pod svodovima je najviše navijača (93.000) imalo 1987. za vreme Svetskog prvenstva profesionalnih rvača (tj. prevedeno na srpski kečera) i duela između Halka Hogana i Diva Andrea.
U Pontijaku se nalazio glavni štab „Krajslera“, pogone za proizvodnju kamiona i automobila izgradio je i „Dženeral motors“, cela savezna država Mičigen cvetala je zbog globalnog uzleta američke automobilske industrije.
Prvo su 1989. Silverdom napustili Pistonsi preselivši se u dvoranu u Oburn Hilsu, da bi 2001. i drugi stanar, ekipa Lajonsa, pronašla utočište takođe na novom stadionu Ford fild.
U međuvremenu mnoge zemlje počele su da prave i bolje i jeftinije automobile od Amerikanaca. Otpuštanja radnika i zatvaranja fabrika postala su surova svakodnevica. Sa svetskom ekonomskom krizom, čiji je generator baš Amerika, raspršio se i san o nedodirljivosti u blagostanju. U to vreme u Mičigenu stopa nezaposlenosti bila je najviša u SAD, stigavši do 15,3 odsto.
Bez fudbala i košarke kao pokretačkog zamajca Silverdom je počeo polako, ali sigurno da gubi svoju poziciju na karti nezaobilaznih destinacija u SAD. Sportska nadmetanja zamenila je drugorazredna zabava u vidu trka džinovskih kamiona. Spas od finansijskog kolapsa tražen je i u organizovanju izložbi automobila, čak je nekadašnja dika i ponos korišćena kao stovarište. Kamiondžije su praktično i zatvorile stadion 7. januara 2006: posle toga Silverdom je zvrjao prazan čekajući bolje dane.
Godišnje je Pontijak izdvjao 1.500.000 dolara za održavanje „napuštenog“ Silverdoma dok je taksimetar je nemilosrdno kucao. Kada se na sve nadvila i recesija, stvari su postale neizdržive. Od 2000. do 2009. cena nekretnina je u ovom okrugu pala za oko 40 odsto. Grad nije hteo ili nije znao da 2006. proda dvoranu prvo za 22, zatim 18,5 i na kraju 17.000.000 dolara koliko je glasila poslednja ponuda. U martu 2009. država Mičigen je uvela prinudnu upravu u Pontijaku
Jedan od poteza „stečajnog upravnika“ bila je i prodaja Silverdoma za sumu dovoljnu da se na njujorškom Menhetnu kupi tek studio – apartman.”
I mic po mic, nekada blistavo zdanje iz dana u dan sve više je propadalo. A od kupaca ili spasilaca ni traga i glasa, tako da je sadašnjim vlasnicima isplativije bilo da Silverdom sravne i onda pokušaju da uloženi novac vrate prodajući ruševine kao buduće građevinsko zemljište...
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
