Право на (не)истину

Поводом мог текста „Право на град” („Политика”, 19. мартa) јавио се Милорад Јевтић, архитекта, са својим опсервацијама на ту тему у тексту „Право на другачији став” („Политика”, 28. мартa). Тај текст је сачињен од низа произвољности, нетачности и крупних неистина које морају бити демантоване. Потпуни деманти не би могао да стане у новински чланак, пошто би, оптерећен са више стручних проблема, био неприкладан за шире читалиште. Да бих поштедео читаоце ван струке, у „Политици” ћу се ограничити само на позицију неистина, а остало ће бити објављено и оповргнуто у архитектонском месечнику „Архитектура” (мајски број).

Тежиште своје критике у одбрану сајла-моста на Сави М. Јевтић исказује у следећој реченици, јединој у целом тексту у којој једну реч исписује великим словом. Она гласи: „Најчудније је, ипак, навођење ’СТРУКЕ’ у улози главног и ауторитативног противника планираног моста”.

Слажемо се, струка би требало да је најважнија у целој овој ствари. Али иза те реченице следи наставак који је недозвољено крупна неистина, а у њему пише: „Ако то писац намерно заобилази хајде да подсетим читаоце да су у жирију за избор идејног решења, поред других, ако смем то да кажем, стручњака, били проф. Никола Хајдин, мостоградитељ светског реномеа, и његов колега академик Бранислав Митровић, архитект из самог врха нашег неимарског стваралаштва”.

У свом тексту нисам поменуо ни једно једино инволвирано име, па ни ова два, стога ту и не може бити некоректности. Некоректност, и још више од тога, јесте злоупотребљавати имена стручних ауторитета и њихових институција, а недозвољено је, па и кажњиво износити апсолутне неистине.

Ако ми се замера што сам „намерно заобилазио” да поменем професора Хајдина, то и није никаква замерка. Прво, нисам имао никакву потребу за то, и друго колегу Хајдина знам са факултета и високо га ценим као стручњака и нипошто нисам желео да склизнем у непријатне разне приче о дешавањима која не познајем.

А што се тиче арх. Б. Митровића, члана САНУ, он је био једини архитекта члан жирија и неспорно најпозванија личност да процењује урбано-архитектонске и естетске вредности моста, он се оградио од награђивања протекционисаног словеначко-аустријског пројекта. Са колегом Б. Митровићем сам учествовао у телевизијским емисијама заједнички се борећи против катастрофално штетно предложеног моста. Колега Б. Митровић је такође потписник Декларације Академије архитектуре Србије у којој се у тачки 10 каже : „ААС сматра да је изградња овако рекордерског моста у држави у којој бар 50 одсто становништва једва преживљава, гест испод нивоа грађанске честитости, односно грађанског морала. За око 150 милиона евра, па можда и знатно више, Београд би могао да добије два, а можда и три потребна, а не рекордерска моста (један пилон виши од две „Београђанке”, са стопом темеља у Сави величине пола фудбалског игралишта).

Критичар текста „Право на град” добрим делом све ово је знао и из неких чудних разлога (које ће време показати) одлучио се на „другачији став”, међутим, то му није дало за право да злоупотреби странице „Политике”, пласира неистине, дезавуише арх. Б. Митровића и прогласи га за свог истомишљеника.

Већ неколико пута сам са колегом М. Јевтићем имао упитне јавне расправе, увек сам му поручивао, што чиним и овог пута: ма шта и ма о чему човек пише, несвесно пише о себи.

Архитекта