Pravo na (ne)istinu

Povodom mog teksta „Pravo na grad” („Politika”, 19. marta) javio se Milorad Jevtić, arhitekta, sa svojim opservacijama na tu temu u tekstu „Pravo na drugačiji stav” („Politika”, 28. marta). Taj tekst je sačinjen od niza proizvoljnosti, netačnosti i krupnih neistina koje moraju biti demantovane. Potpuni demanti ne bi mogao da stane u novinski članak, pošto bi, opterećen sa više stručnih problema, bio neprikladan za šire čitalište. Da bih poštedeo čitaoce van struke, u „Politici” ću se ograničiti samo na poziciju neistina, a ostalo će biti objavljeno i opovrgnuto u arhitektonskom mesečniku „Arhitektura” (majski broj).

Težište svoje kritike u odbranu sajla-mosta na Savi M. Jevtić iskazuje u sledećoj rečenici, jedinoj u celom tekstu u kojoj jednu reč ispisuje velikim slovom. Ona glasi: „Najčudnije je, ipak, navođenje ’STRUKE’ u ulozi glavnog i autoritativnog protivnika planiranog mosta”.

Slažemo se, struka bi trebalo da je najvažnija u celoj ovoj stvari. Ali iza te rečenice sledi nastavak koji je nedozvoljeno krupna neistina, a u njemu piše: „Ako to pisac namerno zaobilazi hajde da podsetim čitaoce da su u žiriju za izbor idejnog rešenja, pored drugih, ako smem to da kažem, stručnjaka, bili prof. Nikola Hajdin, mostograditelj svetskog renomea, i njegov kolega akademik Branislav Mitrović, arhitekt iz samog vrha našeg neimarskog stvaralaštva”.

U svom tekstu nisam pomenuo ni jedno jedino involvirano ime, pa ni ova dva, stoga tu i ne može biti nekorektnosti. Nekorektnost, i još više od toga, jeste zloupotrebljavati imena stručnih autoriteta i njihovih institucija, a nedozvoljeno je, pa i kažnjivo iznositi apsolutne neistine.

Ako mi se zamera što sam „namerno zaobilazio” da pomenem profesora Hajdina, to i nije nikakva zamerka. Prvo, nisam imao nikakvu potrebu za to, i drugo kolegu Hajdina znam sa fakulteta i visoko ga cenim kao stručnjaka i nipošto nisam želeo da skliznem u neprijatne razne priče o dešavanjima koja ne poznajem.

A što se tiče arh. B. Mitrovića, člana SANU, on je bio jedini arhitekta član žirija i nesporno najpozvanija ličnost da procenjuje urbano-arhitektonske i estetske vrednosti mosta, on se ogradio od nagrađivanja protekcionisanog slovenačko-austrijskog projekta. Sa kolegom B. Mitrovićem sam učestvovao u televizijskim emisijama zajednički se boreći protiv katastrofalno štetno predloženog mosta. Kolega B. Mitrović je takođe potpisnik Deklaracije Akademije arhitekture Srbije u kojoj se u tački 10 kaže : „AAS smatra da je izgradnja ovako rekorderskog mosta u državi u kojoj bar 50 odsto stanovništva jedva preživljava, gest ispod nivoa građanske čestitosti, odnosno građanskog morala. Za oko 150 miliona evra, pa možda i znatno više, Beograd bi mogao da dobije dva, a možda i tri potrebna, a ne rekorderska mosta (jedan pilon viši od dve „Beograđanke”, sa stopom temelja u Savi veličine pola fudbalskog igrališta).

Kritičar teksta „Pravo na grad” dobrim delom sve ovo je znao i iz nekih čudnih razloga (koje će vreme pokazati) odlučio se na „drugačiji stav”, međutim, to mu nije dalo za pravo da zloupotrebi stranice „Politike”, plasira neistine, dezavuiše arh. B. Mitrovića i proglasi ga za svog istomišljenika.

Već nekoliko puta sam sa kolegom M. Jevtićem imao upitne javne rasprave, uvek sam mu poručivao, što činim i ovog puta: ma šta i ma o čemu čovek piše, nesvesno piše o sebi.

Arhitekta