Дух ауторске слободе

Недавно завршени Фестивал ауторског филма вратио је у сећање личност Слободана Новаковића, једног од његових оснивача и првог уметничког директора. Било је то у децембру 1994. године, у једном од најмрачнијих периода наше новије историје. Под санкцијама, изолован од света, Београд је личио на туробну, опустелу варош у којој је усахнула нада. Живахна културна сцена која је обликовала његов дух осамдесетих година угасла је попут пригушеног уличног осветљења које је у вечерњим сатима граду давало аветињски изглед.

У таквој атмосфери су Војислав Вучинић, тадашњи директор Југославија филма, и Слободан Новаковић, филмски критичар, драматург и редитељ, уз групу сарадника у којој је био и продуцент Јован Марковић, направили фестивал који су назвали „Поглед у свет”. У том тренутку, када се Фест две године није одржавао, он је управо то и био за овдашње ауторе и публику, али је то и данас када не прође ни месец без неког фестивала.

Уочи отварања првог издања фестивала Новаковић је у „Политици”, за коју је повремено писао као критичар и есејиста, објаснио да идеја организатора није била да се ауторском филму врате из чисте носталгије, већ због доминације америчког филма који угрожава националне кинематографије попут француске, немачке или британске. Фестивал је, дакле, славио редитеља, његов мисаони и емотивни свет који упијамо кроз филмске слике, а не филмску машинерију.

Ова идеја, која није изгубила на свежини, сврстава Новаковића у ред оних критичара који су наш филмски простор промишљали у контексту европских филмских токова, за које је нераскидиво везано стваралаштво овдашњих аутора, везујући се за политику аутора коју је изнедрио француски нови талас, а код нас афирмисали аутори црног таласа и новог југословенског филма, попут Живојина Павловића, Александра Петровића, Душана Макавејева и Пурише Ђорђевића.

Срђан Вучинић, критичар и уметнички директор Фестивала ауторског филма, у својој књизи есеја о југословенском филму „Портрети: 24 сличице у секунди”, коју се управо спрема да објави Филмски центар Србије, сврстава Новаковића у тријумвират српских филмских критичара који су обележили другу половину 20. века, између Бранка Вучичевића, „Протеја београдске и српске културе” и Богдана Тирнанића, виртуозног стилисте чији журналистички домет пореди са оним Хемингвеја, Маркеса или Црњанског.

Ако Вучичевић у својим текстовима о филму спаја неисцрпну ерудицију, иронију и умеће онеобичавања, бежећи од сувопарног теоретисања, ако је Тирнанић непоновљиви стилиста међу новинарима и критичарима, Новаковић се одликује оригиналним приступом ауторима, уносећи у своје писање о филму дух врсног сатиричара, истиче Вучинић вајајући њихове портрете у овим есејистичким бравурама у славу оних који су стварали југословенски филм.

Анализирајући Новаковићеве критичке текстове (сабране у књигама „Време отварања”, „Филм као метафора” и „Човек, медиј”) он издваја Новаковићев доживљај аутора као метафоре новог света који нам се открива јединственим филмским језиком и стилом, те тако говоримо о „буњуеловској”, „фелинијевској” или „годаровској” визији, имајући у виду њихов опус. Ову теорију „отворене метафоре”, која нас подсећа на „императив непомирљивости и бунтовништва спрам сваког вида музејске савршености, спокојства и самодовољности аутора”, примећује Вучинић, Новаковић примењује и на несвакидашње бављење опусом наших великих сликара, цртача и вајара.

О његовом доприносу српском филму, телевизији, сатири и ликовној критици говори и књига „Мртви”, коју је РТС објавио недавно, на десетогодишњицу његове смрти, а која је представљена у оквиру фестивала. Поред портрета савременика, у њој откривамо Новаковића приповедача који је створио сопствену митологију Београда из друге половине прошлог века, града који „тек понекад изрони у напуклом огледалу нечијих успомена”.