Србија неће издати Русију

Од нашег специјалног извештача
Десет сантиметара свежег снега који су дочекали Александра Вучића на улицама Москве као да су најавили празнично расположење српске делегације коју је са највишим почастима примио Владимир Путин. Руски домаћини протумачили су снежне пахуље на Светог Николу као добар знак, што се показало као тачно, имајући у виду бројне споразуме Београда и Москве који су договорени на највишем нивоу. О пажњи коју је Путин указао српском председнику сведочи не само брижљиво уклоњен снег свуда где је Вучић боравио, већ и рашчишћене саобраћајне гужве по којима је руска престоница последњих година препознатљива. Тако је дугачка аутомобилска колона српског председника, праћена црним „мерцедес” џиповима са ротацијом, свуда стизала на време, без обзира на изузетно густ радни распоред тродневне посете.

Истовремено, у снегом прекривеној руској престоници развејане су све сумње у чврсту опредељеност највишег руководства Србије да одржава активним главне магистралне правце спољне политике. Као што није пропустио да у Кремљу, гледајући Путина у очи, понови да Србија не мења стратешку оријентацију ка придруживању Европској унији, Вучић је остао чврст у ставу да наша земља неће окренути леђа Русији. Ту реченицу изговорио је на руском језику. 

Ако је судити по реакцијама из Кремља, који је Вучићу уделио почасти какве се ретко виђају и у односу према лидерима много моћнијих држава, онда је јасно да тамо високо цене принципијелну, али недвосмислено пријатељску политику Београда. О томе је веома директно говорила и најмоћнија жена Руске Федерације, председница горњег дома парламента Валентина Матвијенко.

И када шефица Савета Федерације објасни да је штета што парламентарна Група пријатељства са Србијом не може да обухвати свих 170 руских сенатора – јер би они сви то желели – то јасно показује карактер односа две земље. И када Вучић пред пуним амфитеатром елитног Московског државног института за међународне односе (МГИМО) каже да Русија Србима значи много више од Толстоја и Достојевског, јер је то порука да нас са овом земљом не повезују само прошлост и садашњост, већ и будућност.

Студенти МГИМО, њих двадесет двоје који су се определили да управо Србија буде њихова дипломатска специјализација, стали су у ред да Вучићу поставе питање. Интересовало их је све – од политичке ситуације до тога како председник лично подноси све изазове и притиске са којима се суочава водећи политику војне неутралности која није по вољи појединих великих сила. Он им је на то одговорио да је, као политички ветеран, одавно у себи преломио – радиће свој посао и водиће државу на начин за који мисли да је најисправнији, не обазирући се на последице и претње по њега лично.

Студент треће године Иља желео је да зна зашто је Србија дозволила НАТО-у да „улази у јавне и приватне објекте”. Вучић му је на то одговорио да припадници западне војне алијансе до сада нису ушли ни у један јавни или приватни објекат, а да по споразуму то не могу ни да учине без одобрења српских државних органа. „Иља, сине”, обратио му се Вучић директно, „мораш да знаш да је у политици важан крајњи резултат на семафору”, и објаснио да Србија не води политику инаћења са великим силама, али да чува своје интересе и пријатељство са Русијом.

А то пријатељство омогућиће да Москва – ако Приштина буде и даље инсистирала да се Америка директно укључи у преговоре са Косовом – такође заузме своје место за преговарачким столом, на позив Београда. Како је објаснио Вучић, руски председник је дао зелено светло за такву иницијативу у случају промене формата преговора. Посебно је значајно што је и сам Владимир Путин нагласио да ће Русија подржати само оно решење за покрајину које буде постигнуто уз сагласност Србије – и у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Тиме је још једном одбацио спекулације да би Москва могла да призна самопроглашену независност Косова као део трговине у вези са питањем Крима и западних санкција.

Кад је реч о западним притисцима на Србију, они се посебно односе на војну сарадњу са Руском Федерацијом. Ни сама чињеница да Србија, на пример, има десет пута више војних активности са НАТО-ом, него са Русијом – што је можда студента Иљу и навело на помисао да је Београд већ приступио западној алијанси – не смањује на Западу жар оних који на Балкан гледају као да смо у деведесетим годинама прошлог века. Промена дипломатске диоптрије у погледу на Србију свакако би показала да сарадња са Русијом у погледу наоружања представља неопходан услов очувања војне неутралности. Исто као што Србија не пита превише зашто НАТО озбиљно наоружава неке наше суседе, тако ни наша сарадња са традиционално пријатељским државама не би требало никога да чини нервозним.

Коначно, развој економске сарадње подиже на виши ниво односе Београда и Москве. Добри споразуми са Русијом, укључујући и боље и чвршће повезивање на плану енергетике, доприносе повећању стандарда грађана и стабилизацији укупних прилика у овом делу света. И север и југ континента све више траже руски гас, без кога нема озбиљног привредног развоја. За економски напредак неопходне су све веће количине гаса и, ако то разумеју и у Берлину, Анкари, Бечу и Паризу, ни Србија није изузетак. Перспективе прикључења на магистрални гасовод „Турски ток”, где би наша земља могла да буде важно чвориште, представљају својеврсну интеграцију будућности – као што је Заједница за угаљ и челик постала темељ Европске уније.

После неколико деценија стагнације у односима са Москвом, Србија сада има, чини се, први пут јасно постављене приоритете. Судећи по начину на који је дочекан Александар Вучић и по срдачним изјавама Владимира Путина, Руси веома цене позицију наше земље, која ниједном у последњих пет година није у било ком међународном форуму гласала против интереса Русије. Али је зато, и то показује високо државно одликовање које је председник Вучић уручио удовици руског амбасадора у УН Виталија Чуркина, захвална за снажну дипломатску подршку коју Русија пружа Србији у најважнијим светским организацијама. И то заиста нема много везе са Толстојем и Достојевским. Они су већи од сваке политике.