Srbija neće izdati Rusiju

Ako je suditi po reakcijama iz Kremlja, koji je Vučiću udelio počasti kakve se retko viđaju i u odnosu prema liderima mnogo moćnijih država, onda je jasno da tamo visoko cene principijelnu, ali nedvosmisleno prijateljsku politiku Beograda. O tome je veoma direktno govorila i najmoćnija žena Ruske Federacije, predsednica gornjeg doma parlamenta Valentina Matvijenko.

I kada šefica Saveta Federacije objasni da je šteta što parlamentarna Grupa prijateljstva sa Srbijom ne može da obuhvati svih 170 ruskih senatora – jer bi oni svi to želeli – to jasno pokazuje karakter odnosa dve zemlje. I kada Vučić pred punim amfiteatrom elitnog Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO) kaže da Rusija Srbima znači mnogo više od Tolstoja i Dostojevskog, jer je to poruka da nas sa ovom zemljom ne povezuju samo prošlost i sadašnjost, već i budućnost.

Studenti MGIMO, njih dvadeset dvoje koji su se opredelili da upravo Srbija bude njihova diplomatska specijalizacija, stali su u red da Vučiću postave pitanje. Interesovalo ih je sve – od političke situacije do toga kako predsednik lično podnosi sve izazove i pritiske sa kojima se suočava vodeći politiku vojne neutralnosti koja nije po volji pojedinih velikih sila. On im je na to odgovorio da je, kao politički veteran, odavno u sebi prelomio – radiće svoj posao i vodiće državu na način za koji misli da je najispravniji, ne obazirući se na posledice i pretnje po njega lično.

Student treće godine Ilja želeo je da zna zašto je Srbija dozvolila NATO-u da „ulazi u javne i privatne objekte”. Vučić mu je na to odgovorio da pripadnici zapadne vojne alijanse do sada nisu ušli ni u jedan javni ili privatni objekat, a da po sporazumu to ne mogu ni da učine bez odobrenja srpskih državnih organa. „Ilja, sine”, obratio mu se Vučić direktno, „moraš da znaš da je u politici važan krajnji rezultat na semaforu”, i objasnio da Srbija ne vodi politiku inaćenja sa velikim silama, ali da čuva svoje interese i prijateljstvo sa Rusijom.

A to prijateljstvo omogućiće da Moskva – ako Priština bude i dalje insistirala da se Amerika direktno uključi u pregovore sa Kosovom – takođe zauzme svoje mesto za pregovaračkim stolom, na poziv Beograda. Kako je objasnio Vučić, ruski predsednik je dao zeleno svetlo za takvu inicijativu u slučaju promene formata pregovora. Posebno je značajno što je i sam Vladimir Putin naglasio da će Rusija podržati samo ono rešenje za pokrajinu koje bude postignuto uz saglasnost Srbije – i u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244. Time je još jednom odbacio spekulacije da bi Moskva mogla da prizna samoproglašenu nezavisnost Kosova kao deo trgovine u vezi sa pitanjem Krima i zapadnih sankcija.

Kad je reč o zapadnim pritiscima na Srbiju, oni se posebno odnose na vojnu saradnju sa Ruskom Federacijom. Ni sama činjenica da Srbija, na primer, ima deset puta više vojnih aktivnosti sa NATO-om, nego sa Rusijom – što je možda studenta Ilju i navelo na pomisao da je Beograd već pristupio zapadnoj alijansi – ne smanjuje na Zapadu žar onih koji na Balkan gledaju kao da smo u devedesetim godinama prošlog veka. Promena diplomatske dioptrije u pogledu na Srbiju svakako bi pokazala da saradnja sa Rusijom u pogledu naoružanja predstavlja neophodan uslov očuvanja vojne neutralnosti. Isto kao što Srbija ne pita previše zašto NATO ozbiljno naoružava neke naše susede, tako ni naša saradnja sa tradicionalno prijateljskim državama ne bi trebalo nikoga da čini nervoznim.

Konačno, razvoj ekonomske saradnje podiže na viši nivo odnose Beograda i Moskve. Dobri sporazumi sa Rusijom, uključujući i bolje i čvršće povezivanje na planu energetike, doprinose povećanju standarda građana i stabilizaciji ukupnih prilika u ovom delu sveta. I sever i jug kontinenta sve više traže ruski gas, bez koga nema ozbiljnog privrednog razvoja. Za ekonomski napredak neophodne su sve veće količine gasa i, ako to razumeju i u Berlinu, Ankari, Beču i Parizu, ni Srbija nije izuzetak. Perspektive priključenja na magistralni gasovod „Turski tok”, gde bi naša zemlja mogla da bude važno čvorište, predstavljaju svojevrsnu integraciju budućnosti – kao što je Zajednica za ugalj i čelik postala temelj Evropske unije.

Posle nekoliko decenija stagnacije u odnosima sa Moskvom, Srbija sada ima, čini se, prvi put jasno postavljene prioritete. Sudeći po načinu na koji je dočekan Aleksandar Vučić i po srdačnim izjavama Vladimira Putina, Rusi veoma cene poziciju naše zemlje, koja nijednom u poslednjih pet godina nije u bilo kom međunarodnom forumu glasala protiv interesa Rusije. Ali je zato, i to pokazuje visoko državno odlikovanje koje je predsednik Vučić uručio udovici ruskog ambasadora u UN Vitalija Čurkina, zahvalna za snažnu diplomatsku podršku koju Rusija pruža Srbiji u najvažnijim svetskim organizacijama. I to zaista nema mnogo veze sa Tolstojem i Dostojevskim. Oni su veći od svake politike.