Кисинџер обезбеђује радне визе нашим играчима

– Нормално, свима су деде и прадеде дошле од некуда, али ова деца су била „без акцента”. Родитељи су плаћали опрему, а тренирање је било бесплатно. Међутим, Фудбалски савез САД нас је суспендовао, постављајући услов да му свако дете плаћа чланарину. Кад су Американци то чули - а међу родитељима деце било је доста адвоката - одмах су се удружили и тужили Савез који је изгубио – каже Тана.- Ханс нам је тиме дао ветар у леђа да створимо профи лигу. Сви су причали о дечјој лиги. На пољанама где су клинци играли безбол, одједном су се играо фудбал. На руку нам је ишла и екононмска криза која је погодила друге спортове који су имали гломазну и скупу опрему, као амерички фудбал и безбол, у којима деца могу лакше да се повреде. И укључивање девојчица доприносило је популарности. Одједном, телевизија и компаније које производе прашак за одећу, узимају децу с фудбала и њихове мајке које им перу опрему.

У таквој клими, два америчка Била – Кокс и Катлер, и један српски Ден – Тана, решили су почетком 1966. да догодине оснују профи лигу.

– Савез нас је подржавао у томе, јер је од нас имао 12 посто прихода од летње лиге. Речено нам је да смо нас тројица они који би требало да успоставе ту лигу. Дали су нам одрешене руке да нађемо инвеститоре и играче. Нашли смо 14 инвеститора. Циљ нам је био да окупимо људе који су у америчком фудбалу, кошарци, безболу и хокеју, да се не такмичимо против њих. У свим градовима имали смо људе познате у спорту, економији па и политици. Обишао сам свет, заједно са Алом Кацмареком и Чарлијем Хотоном, да бисмо најавили оснивање лиге. Требали су нам играчи, тренери, новинари, ТВ коментатори... Нико није знао да пише о фудбалу у Америци. Кацмарек је био ортак са Катлером у Чикагу, а Хотон са групом из Сент Луиса. Хотон је био богат, политички јак човек, који је са Џоном Кенедијем делио собу на факултету у Харварду. Кацмарек је био Пољак, ја Југословен, а Хотона су нам придодали да би био укључен један класични Американац. У Лондону смо одржали прес-конференцију, па смо продужили за Минхен, Београд, Бразил, Аргентину... Свуда смо тражили од савеза и клубова да нам обезбеде играче који су на заласку каријере или су је завршили.

Тана, Кацмарек и Хотон су одвели у Америку 180 играча и 14 тренера. Највише из Југославије – 45 (од тога 90 одсто Срба, истиче Тана). У Београду су провели неколико дана.

– Све је ишло по плану, док нам амерички Савез није у децембру 1966. – само пет месеци пре почетка прве сезоне – саопштио да је право за формирање професионалне лиге дао другој групи људи, која нема ништа: ни играче, ни тренере, ни клубове! Та права је добио Џек Кент Кук, веома богати Канађанин, који је у то време држао Лос Анђелес Лејкерсе у кошарци и Лос Анђелес Кингсе у хокеју. Имао је лошу репутацију. Знали смо га одраније, јер је хтео да нам буде партнер у Лос Анђелесу, међутим, одбили смо га. Нудили смо му 25 одсто, али нам је рекао да никада не улази у посао ако нема 51 одсто. Радио нам је иза леђа и придобио Савез којем смо ми неколико година пунили касу. Кент Куков адвокат био је Алан Ротенберг, с којим сам ја после сарађивао у организацији Светског првенства у САД 1994.

Ден Танина група је имала све спремно, а Кент Кукова ништа. Тана је с партнерима одлучио да иде до краја и тако је Национална професионална сокер лига (НПЛС) почела 16. априла 1967, док је Кент Куков Јунајтед сокер асосијејшн (УСА) почео своје такмичење 28. маја, са привремено „увезеним” клубовима из Европе (Вулверхемптон је представљао Лос Анђелес вулфсе, Абердин – Вашингтон вајпсе, Стоук са Гордоном Бенксом – Кливленд стоукерсе, Данди јунајтед – Далас торнадо, бразилски Бангу – Хјустон старс, италијански Каљари – Чикаго мустангс, уругвајски Серо Портењо – Њујорк скајлајнерсе... Свака америчка франшиза платила је по 250.000 долара европским клубовима који су је представљали.

– Они су чинили све да нас упропасте, доводећи европске клубове да играју за њих у исто време кад ми играмо. Међутим, ми смо имали све, а они ништа. Уствари, у једном тренутку смо схватили да смо превидели да нам је потребно више од 300 радних виза, за играче, тренере и њихове породице. Онда је Хотон позвао свог пријатеља Хенрија Кисинџера, чија политичка каријера је била у успону. Тако смо захваљујући Кисинџеру и америчкој Влади добили за један дан више од 300 радних виза. Срба је на том списку било највише. Влада је то учинила за нашу лигу, иако ју је Савез прогласио илегалном.

Сутра: Наши Клиперси први шампион Америке