Путовање кроз време у мађарској етно-кући

Поштовани, веома сам задовољан ледњаком који сам од вас купио: овај модел у сравњењу са старим, троши за исту количину меса – мање леда, а то за мене значи велику уштеду.

Овако почиње писмо упућено 1939. године Фрањи Ујварију, иноватору и власнику Творнице стројева, угледном житељу Темерина, које је данас пожутело сведочанство уз изложени ледњак (претечу савремених фрижидера) у тајхазу, етно-кући мађарског становништва овог дела Бачке. На мађарском језику тајхаз значи завичајна кућа. Некада се, наиме, саоницама ишло до оближњих река, бара, у конкретном случају до Јегричке реке, где су се секле велике коцке леда да би се у примитивним уређајима одржала ниска температура и свежина намирница.

Завичајна кућа отворена је пре 14 година. Ризница је рустичног блага, које одсликава начин живота, с краја 19. и почетка 20. века. Како каже Иштван Адам, домаћин и самоуки кустос, циљ је био да се прикупи и на једном месту очува сећање, али и разноврсни предмети, који дочаравају некадашњи живот на селу.

– Како се некад живело данас још можемо да чујемо од наших старих, али када њих не буде, многа ће се сећања угасити. Ову кућу, која је и артефакт народне архитектуре мађарског становништва, уредили смо тако да посетиоцима омогућимо путовање кроз време – каже наш саговорник.

Орах испред улазне капије

Кућа „на дуж” из средине 19. века, дебелих земљаних зидова и са кровом од трске, смештена је у пространом дворишту, у коме је по неписаном правилу равнице испред улазних врата – орах. У предњој, „чистој” соби како се некад називала ова просторија, прозори гледају на улицу. У њој се увек налазио најбољи намештај. Ту су искључиво спавали гости, породиље са бебама, а у две следеће просторије одвијао се свакодневни живот. Иштван Адам открива и како су прикупљени предмети који се данас налазе у овој етно-кући: заређали су по Темерину, од домаћинстава до домаћинстава. Многи су се одазвали, даривали ствари од предака. У прошлости се мало тога бацало и пуно чувало.

– Зато се и тај фамозни ледњак, који ради без струје, налази у добром стању. И ручну машину за веш истог иноватора Ујварија могла би нека снажна и вредна домаћица одмах да покрене. Лопта од свињске бешике, каквом су се играла деца пре два века, једна је од највећих загонетки гостима. Ретко који ђак, чак и професор, када Иштван спроведе мини-квиз, зна чему су служиле справе чудног изгледа.

У главној соби је ходалица за децу, примитивни дубак, израђена од дрвета, али и дрвене мини-санке за клизање по леду. Ту су кутлаче, напукле керамичке чиније „ушиване” жицом, јер се некада домаћица тешко одлучивала да било шта баци. Поправку су обављале путујуће занатлије, најчешће вешти Словаци, па су домаћице из Темерина данима и месецима чекале да им се жицом закрпи разбијен сервис.

Платно са везеним стиховима

Изнад огњишта на зиду стоји „домаћица” – платно са везеним стиховима. У слободном преводу са мађарског, посетиоце подсећају да „Где живи вера, ту живи и љубав”; „Где је мир, ту је и благослов”, а „Где је благослов, ту је и бог”, а „Где је бог, ту ништа више није потребно”.

Кућа у коју је смештен тајхаз, према записима из катастарских књига, потиче из 1892, мада се претпоставља да је четири деценије старија. Током 20. века земљане зидове од набоја тадашњи станари су осавременили – поравнали. Пре неколико година, захваљујући ИПА пројектима, тајхаз је детаљно реновиран и дотеран, али се водило рачуна да се не наруши оригинални изглед старог здања.

О кући брине Удружења ликовних стваралаца ТАКТ и уједно је адреса бројних ликовних и грнчарских колонија. Овде се приређују изложбе, одржавају концерти џеза и блуза. У задњем делу дворишта сазидан је нови објекат, „Стваралачка кућа”, са пространом уметничком радионицом. Намерника има из свих крајева света, од Естоније до Мексика. Како каже Иштван Адам, током пролећа и лета свраћају туристи из свих делова Србије и околних земаља. Мање је посетилаца из Мађарске, али уз осмех додаје да они и не морају да свраћају у тајхаз, кад многе од изложених предмета имају у својим старим кућама.

Прочеље у облику сунца

Кров је рогаст и средином педесетих година 20. века трска је замењена црепом. Касније је враћена трска. Врх крова је од дасака постављених тако да симболизују сунчеве зраке. Од краја 19. века, куће у Темерину су уместо дашчаног врха добијала лепа прочеља, у барокном стилу, од цигала. Камена прочеља су имала народно име – кибле. На Мађарској завичајној кући у овом делу Војводине сачувано је последње прочеље од дасака у облику сунчевих зрака. Изнутра и споља офарбана је у бело, баш као некад.