Поклони и дарови

Још као деца научимо да је веома важан начин изражавања љубави када нам неко поклони нешто што је нама вредно. Играчке, бомбони, чоколада и други дарови постају за дете конкретизација нечије љубави. У нашем несвесном се прави веза између добијања нечега на дар и осећања вољености и прихваћености. Када одрастемо у нама наставља да живи оно „унутрашње дете” које воли да добија поклоне од других.

Док су деца усмерена на примање љубави, одраслима је важно и показивање, изражавање љубави. Одрасли кроз поклањање и даривање изражавају љубав према другима, од родитељске, партнерске до пријатељске. Док деца размишљају шта би волела да добију на дар, одрасли размишљају о другима и претпостављају шта би био пригодан поклон за неку другу, одређену особу.

Увређен уместо почашћен

Циљ поклањања јесте да се други тим чином осети прихваћеним, цењеним и вољеним. То значи да би чин поклањања и сам поклон требало да код другог изазову веома пријатна осећања. Али да би даривање постигло тај циљ, потребно је другог познавати и према њему имати одређени степен емпатије. Питања које себи постављамо када размишљамо како другог да дарујемо јесу: Шта би други желео да добије на поклон? Чему би се заиста обрадовао?

Постоје бројни начини да наш поклон не оствари свој циљ. Једна од типичних грешака јесте да поклањајући другоме у ствари симболички поклањамо себи. То значи да другоме дајемо нешто што бисмо ми сами хтели да имамо, што за нас има високу вредност, али не и за особу којој је дати поклон намењен. Како даривани људи не процењују сам дар, већ и однос који онај који дарује има према њима, на овај начин им показујемо да их не познајемо, да их не видимо онаквим какви јесу већ да у њима видимо себе.

Вредност онога што се дарује мора бити примерена. У том смислу су могуће две грешке. Прва је да је оно што поклањамо нешто што други доживљава као недовољно вредно или безвредно, тако да се може осетити увређеним. Нарочито ако је он нама у некој другој прилици поклонио нешто више вредности. Друга грешка јесте да другоме поклонимо нешто што он оцењује као сувише вредно, као нешто што се дарује у односима који су много ближи и чвршћи него што је однос који постоји између нас и њега. То су ситуације у којима је људима нелагодно да приме такав поклон јер мисле да их на неки начин обавезује, подмићује да однос буде много тешњи од онога у коме се осећају угодно. Некада се у таквим ситуацијама може десити да особа категорично одбија да прими такав поклон.

Када говоримо о вредности поклона, тада треба знати да је у питању емотивна вредност, дакле она вредност коју поклон има за онога ко га прима, а не стварна тржишна вредност поклона. У том смислу заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада цена поклона јесте важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Из тог разлога исти поклон који се добија од једне особе може бити оцењен као прејефтин, а када се добија од неке друге, као прескуп. И зато је поклон и чин даривања потребно сагледати у контексту две особе, онога ко прима и онога ко даје, као и у контексту њиховог односа.

Не заборавите на себе

Када дарује онај ко нема новца, као што га немају деца, тада је најважнија симболична вредност поклона. Ако је то нешто што је дете направило, написало, нацртало, тада се поред садржаја оцењује и количина труда коју је оно уложило у дати поклон.

Постоји још једна особа која нам је важна и која заслужује да је дарујемо, а на коју веома често заборавимо. У питању смо ми сами. Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Када себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи, а празнике, рођендане и важне датуме треба обележити и тако што ћемо сами себи нешто поклонити.

Иако многи појмове дар и поклон доживљавају као неке предмете, не треба заборавити да је поклон првенствено доживљај. И зато некада је најлепши поклон када некоме приредимо неки доживљај који ће га усрећити и развеселити.