Играч због кога су навијачи први пут узвикивали „оле”

Није довољно гледати Бразилце на телевизији, треба упознати њихове навијаче, који и данас фудбал доживљавају као уметност. Један од њих, новинар и блогер Маркос Роланд, специјални извештач „Политике” са Светског првенства у Рију 2014, боравио је већи део ове године у Београду. Била је то прилика за небројене разговоре о фудбалу у Бразилу и Србији.

Тако смо стигли и до приче о најомиљенојој личности у Бразилу:

– Постоји разлика између уважаваних и омиљених. У музици, на пример, Том Жобим је највеће име Бразила, али Роберто Карлос (музичар, не фудбалер) је вероватно омиљенији. Жобим је легенда, учинио је да боса нова и песме као „Девојка с Ипанеме” прославиле Бразил. Карлос по томе не може да се пореди с њим, али је освојио срца свих друштвених слојева, певајући обичним речима о љубави и пријатељству, директно у срце људи. Таква је разлика између Пелеа и Гаринче, за кога би се можда могло рећи да је укупно највољенији Бразилац.

Зашто Гаринча, а не Пеле?

– Пеле је најцењенији, како у Бразилу тако и у иностранству. Уз то, увек се трудио да буде исправан, фин. Гаринча то никада није био, али с њим су се људи поистовећивали као с обичним човеком, који је имао најмање шансе да успе. Уместо да га десна нога, од рођења краћа од леве, удаљи из спорта, претворила је његове дриблинге у нерешиве загонетке. Израстао је из тешког и крајње сиромашног детињства, са оцем алкохоличарем, од кога је наследио тај порок и све што га прати. Упадао је у спорне ситуације, пролазио сукобе, суђења и тешке саобраћајке. Упркос свим личним невољама, весељем које је стварао на стадионима заслужио је надимак који довољно говори: „Гаринча, радост људи”.

Подсетимо се Мануела Франциска дос Сантоса (1933-83), који је од детињства, уместо правог имена, носио надимак Гаринша (птичица царић), због малог раста и вижљасте природе. (За нас је, од Светског првенства 1958, када је „ш” погрешно пренето као „ч”, заувек остао – Гаринча, или Мане Гаринча).

Јединствени таленат непревазиђеног дриблера и сјајног шутера левом и десном откривен је врло рано, али Гаринча је ушао у професионални фудбал тек у двадесетој. Када је потписао уговор с Ботафогом, 1953, већ је био ожењен и отац (каријеру је завршио 1972, као деда...).

На првом тренингу с Ботафогом учинио је да резервни тим победи главни са 5:0, а прву званичну утакмицу завршио хет-триком. Познати бек Нилсон Сантос, коме је више пута протурао лопту кроз ноге, одмах га је препоручио за национални тим.

Међутим, тих година се бразилско друштво лечило од горког разочарања названог „Мараканацо”, трагично изгубљеног финала Светског првенства 1950. Пораз од Уругваја 2:1, пред 200.000 навијача на Маракани, учинио је да се репрезентација Бразила одрекне свог стила и окрене европском. Зато на Светском првенству 1954. није било места за индивидуалца Гаринчу, али ни жељеног резултата: Бразил је заустављен већ у четвртфиналу.

Месец дана пре Светског првенства 1958, Гаринча је против Италије дао један од најчувенијих голова. Прошао је четворицу у одбрани и голмана, а затим сачекао пред голом да превари још једног бека. То је био разлог да га тренер не уведе у прва два меча Светског првенства, страхујући од сличних лудорија.

У трећој утакмици, против тада моћног Совјетског Савеза (2:0), заједно су дебитовали Гаринча и седам година млађи Пеле. Њихов силовити јуриш, већ са центра, новинари су назвали „најбоља три минута фудбала свих времена”.

Био је то почетак пута ка првој титули светског првака за Бразил и повратак изворним вредностима игре. На Светском првенству 1962, без повређеног Пелеа, Мане Гаринча је био јунак одбрањене титуле и најбољи фудбалер целог шампионата.

Одиграо је 50 утакмица за Бразил и изгубио само последњу, против Мађарске, на Светском првенству 1966. Био је професионалац до 40. године, а егзибиционо играо до 50. Његови трикови на терену инспирисали су навијаче да први пут узвик „Оле!” пренесу с кориде на фудбалске стадионе.

Гаринча је умро у 50. години, од цирозе јетре, као и његов отац. Имао је 14 деце, од пет жена (са првом осам кћери). Мада је последњих година био заборављен, физички и ментално оронуо, у погребној поворци, која је кренула од Маракане, ишли су буквало милиони навијача. На његов надгробни споменик је уписан епитаф: „Овде почива онај који је доносио радост људима – Мане Гаринча”.

Сутра: Зашто Пеле носи надимак, а Нејмар не