Европске надрирелигије

Помен речи секта изазива подозрење већинског дела јавности широм западне Европе. Верске заједнице које немају званични статус цркве доводе се у везу са надрирелигијама.

Подозрење је резултат наслеђа из епоха у којим су верске заједнице изван оквира државне цркве сматране расадницима кривоверства. Са друге стране, периодичне, махом опаке, афере у вези са савременим сектама додатно дарују негативан призвук – узимају се и као оправдање за рестриктивне законе који верским заједницама изван оквира признатих цркава, на дужи период, онемогућавају да буду регистроване као цркве.

Сектама у западној Европи принципијелно се дозвољава да се региструју као верске заједнице које нису цркве, а у случајевима када постоје сумње у аутентичност верске оријентације као удружења грађана. Прописано време чекања на признање траје по неколико година – најдуже у већински католички опредељеној Аустрији. Верска заједница стиче право да постави захтев за признање као црква после двадесет година постојања и претходног десетогодишњег "надгледања у прелазном стадијуму".

Највише секти основано је у Немачкој и у Француској. Око 600 шароликих секти (број се перманентно мења, неке секте нестају преко ноћи, као што су се и појавиле) окупљају преко 800.000 верника између Рајне и Елбе, а укупни буџет свих процењује се на десетак милијарди евра. У Француској број познатих секти износи 180, "секташких организација", како се формулишу, као и 1.200 подгрупа, које мобилишу око 700.000 верника.

Највеће слободе уживају секте у Немачкој и у Швајцарској. Најригорознијем третману су подвргнуте у Француској, Белгији и у Аустрији, где се верске заједнице које потпадају под такву дефиницију стављају под државни надзор. У Аустрији, примера ради, надзор спроводи Савезна станица за питања секти, којој се неретко пребацује субјективност. О испуњењу захтева на признање као нова црква одлучује одбор у коме већинско право гласа имају представници Римокатоличке цркве, а право вета мањински представници евангелиста. Таква процедура може да доведе и до неоправданог спречавања захтева у другим земљама већ признатих црквених заједница.

Рестриктивна пракса изазива, широм света, критику. Тако је бивши државни секретар спољних послова САД Мадлен Олбрајт још 2001. године апеловала пред Скупштином ОЕБС-а на Париз, Брисел и Беч да одустану од мониторинга секти, али се суочила са аргументом критикованих да верске слободе постоје.

У три поменуте земље, слично осталим западноевропским државама, слобода верског опредељења је загарантована у начелу. Важе два принципа – пасивно и активно право упражњавања верских обреда – право појединца да упражњава верске обреде по личном опредељењу и нахођењу, као и слобода да се одупре покушајима преобраћања од стране припадника других верских заједница. Права из закона о верским слободама, међутим, често се оспоравају другим законима.

Када је о сектама реч, рестриктивне законске мере предвиђају ригорозне казне за појединце, а прате их и забране рада верским заједницама. Заговорници овакве политике истичу да су непризнате заједнице већински секте у негативном смислу речи, у најмању руку морају постојати инструменти њиховог надзора. Као оправдање наводе негативне примере секташке агитације, од Сајентолошке цркве, преко давидијанаца у САД, до такозваног реда Сунчаног храма, одговорног за серију убистава и самоубистава међу његовим следбеницима. У периоду између 1994. и 1997. године у Швајцарској, Канади и Француској угашено је 74 живота.

Црни биланс сатанистички инспирисане секте подстакао је дискусију у иначе либерално оријентисаној Швајцарској о неопходности зацртавања граница верских слобода – која и данас траје.