Топла прича из хладних крајева

Минулих петнаест година познати новинар Јован Мемедовић бележи приче о природи, о животињама и људима који живе са природом. Путује Србијом, Црном Гором, Балканом, светом. Може то бити узбудљиво, опасно, весело, поучно, научно, али обавезно – сасвим природно.

Ето га у Сибиру, на Далеком истоку, у Казахстану, на Исланду и Гренланду, у Лапонији, Норвешкој, Шпанији, на старом тенку чак на Чукотском полуострву... Најчешће тамо где се ретко иде.

На Северном полу остварио је свој сан: да се коначно погледа очи у очи са белим медведом. Изводио је и „плес орла” на крову света...

Сада, вели, има још једног „кеца у рукаву”. Пронашао га је у Русији, а из рукава га извлачи у празничном новогодишњем специјалу. Очекујте га 1. и 2. јануара, и можда 7. јануара.

– Снимили смо страшан материјал – прича Мемедовић. – Није било лако, али ако… За мене је Русија, поред наше земље, омиљено место за снимање. Издашна природа, живописни предели, огромно пространство на коме живе различити народи. Ја увек гледам да се запутим што северније. Зашто? Јер на северу нема великих градова, природа се не да тако лако укротити, а оно мало „душа” које тамо затекнем су способни и чврсти људи. Мало им је потребно за срећу.

Тамо где небо „плеше”

Чујемо да је овога пута ишао у обрнутом смеру, не као 2011. године када је као витез – руски богатир – са севера Русије кренуо у поход на српску земљу. Кренуо је сада из Београда, и то комбијем који је адаптирао специјално за ово путовање. Избацио је задња седишта, направио кревет, додао душеке, опремио га је тако да би на путу био потпуно независан. Каже, било му је важно да не брине о преноћишту. У тим беспућима није лако пронаћи хотел. А путовао је шеснаест дугих дана, преко Мађарске, Словачке, Пољске, Литваније и Летоније, да би стигао до Русије, одакле га је даље пут водио на крајњи север. И, тако све до села Териберка, где га је дочекао снег.

Туристима се препоручује да посете ово мало село на Баренцовом мору. У том селу добро се види аурора бореалис, прекрасан природни феномен, када небо светли у хиљаду светала која наизглед плешу. У Русији постоји још седам места за посматрање овог феномена, од Карелије до Чукотке.

На путу му је био и Санкт Петербург, други по величини град у Русији, па је морао и ту да сврати. По ономе што је тамо видео закључује да се живи јако добро, а тако је и у Москви и у неколико других великих руских градова. С друге стране, каже, у руралним срединама живи се скромније, али то је баш онако по његовом укусу. Живи се од риболова и мале баште. Данас у та мала живописна месташца полако пристижу туристи жељни управо једноставног начина живота.

– У појединим деловима Русије сеоско становништво почиње да се окреће туризму, а то значи да ће и опстати – закључује. – Видећете, биће то једна лепа, топла прича…

После оних дугих петнаест година, питамо га одакле црпи надахнуће. Увек из људи, каже. Интересује се за њихове животне приче, проблеме, размишља како ће то утицати на гледаоце.

Лице најпопуларније

Занима нас и каква је 2017. година била за емисију „Сасвим природно”, а он без размишљања каже: „Кратка!” Свака година му све краће траје, примећује и објашњава: „Ваљда је то због већ пређених километара и све бржег темпа живота.” Задовољан је он постигнутим: било је одличних прича, авантура и, наравно, познанстава. Снимио је репортажа, не зна им се број. Тешко му је да се определи која је била најуспелија. Задовољан је причама из Свалбарда и Киргизије, Таџикстана и Норвешке, и са овом из Русије. Све су то дуги путеви с којих се неизоставно донесе пуно доброг материјала. Ипак, најзадовољнији је када добру причу направи овде – код куће. Сматра да има огроман број необрађених тема и много људи којима се неправедно ускраћује медијски простор.

– Не знам да ли је то мањак новинарског рада или само немогућност да се од шуме види дрво – и почиње да врти главом.

И ове године је Јован Мемедовић, према гласовима читалаца наше ТВ ревије, проглашен за најпопуларније ТВ лице. Шта је то што издвоји неког, као њега, на пример, те постане толико популаран? Је ли уочио границу или се она не зна?

Каже како данас није тешко постати популаран, битно је трајати, али још више какав траг за собом остављате. Ако сте већ популарни онда носите и обавезу да вам „трагови не смрде нечовјештвом”.

Сматра да има много талентованих младих људи који би могли добро да раде. Међутим, разговарајући с њима уверио се да проблем лежи у томе што сви очекују паре да би могли да започну да раде.

– Ја нисам тако почињао! Прво идеје, храброст, огроман рад, стално учење, падање и устајање па сам тек онда гледао на материјалну корист.

Открива нам и неке своје будуће планове. Каже да ће путовати на Крит, у Ирску и поново у Монголију, али, наглашава, најбитније му је то да година у којој ћемо закорачити за нешто више од недељу дана буде спорија од претходне. И размишља о томе да проба нови концепт емисије, па можда ће се то догодити у 2018. години.