ТУК НА ЛУК

„Блиц” прекјуче под насловом „Прљаве кампање ће нам загадити ове изборе” доноси погледе Жарка Требјешанина, психолога, и Ратка Божовића, социолога културе, на предизборне наступе ДСС-a и ДС-a. Потоњи каже да присуствујемо пропасти политички културе. „То што они раде зове се слуђивање здраве памети. И са једне и са друге стране имамо неумерене изразе лажног патриотизма и политичке елите, који још више стварају конфузију у главама људи, јер одбијају да говоре истину и прихвате реалност да је Косово изгубљено још 1999. Кад се погрешно у старту постави ствар, ту више повратка нема и сада је на делу велика самoпревара и превара других. Политичке елите су пале на најниже гране...” – рeкао је Божовић.

На истој страни „Блица” је и коментар Срђана Миливојевића, функционера ДС-а, који пише да председник владе Коштуница „не зна где су границе његове земље” па се о том питању распитује и саветује са крунисаним главама и светским државницима. Партију на чијем је челу назива: Дремамо, Спавамо, Сањамо, као и – Да Србија Стане странком, скраћено ДСС. Томислав Николић за њега је „харизматични губитник”, а Коштуница добитник „јер ће 11. маја добити пензију, и то државну...”.

Ово је, за наше прилике, може се рећи – коректан политички памфлет.

Али, да видимо даље.

У „Правди” је прекјуче преко целе прве стране освануо наслов „Лопови, где су паре?”, с поднасловом: „Динкић, Ђелић, Влаховић, Јањушевић, Колесар и врховни командант свих лопова Тадић да кажу колико су новца отели грађанима Србије у свим аферама”. Из непотписаног истоименог текста на трећој страни (где је поменутој шесторици придодат и Драган Ђилас), једва се на једним месту може разазнати да је реч о саопштењу СРС-a. У њему, међутим, нигде се не помиње реч – лопов. Уредник је у том појму очигледно сажео „дух” саопштења.

Сада следи напад на радикале.

Јуче „Ало!” на насловној страни доноси и детаље о становима које су радикали добили од државе. У тексту с наднасловом „Динкић коначно добио одговор” пише да је влада потврдила да су функционери СРС-а 1998. године добили на коришћење станове које нису вратили, а помињу се заменик председника странке Томислав Николић, генерални секретар Александар Вучић и функционер Драган Тодоровић. То пише у допису који је Г17 плус добио од Генералног секретаријата Владе Србије. О томе „Ало!” извештава шеф информативне службе Г17 плус Никола Папак.

Господин Папак је рекао да је првонаведени радикал добио стан од 186,74, другонаведени од 117,48 и трећенаведени од 163 метра квадратна и то неколико месеци пре бомбардовања 1999. године. „Позивамо Николића, Вучића и Тодоровића – изјавио је господин Папак – да, ако имају и мало морала, одмах врате станове које су добили од државе”.

Да ли ће прозвани одговорити на позив господина Папка, видећемо, али на тражење новинара листа „Ало!” да прокоментарише наводе о становима, Николић није желео да одговори оцењујући питање као „неозбиљно”. Дочим је Тодоровић узвратио нападом рекавши да су се „Млађан Динкић и лопови из Г17 плус обратили на погрешну адресу. Динкићу треба психијатар и адвокат, јер ће после 11. маја имати много шта да објашњава МУП-у и Тужилаштву. Разумем ја његов страх. Погледајте само Динкићеве слике из 2000. године и сада, скроз је оседео. А највише оседи пред изборе, тада се највише секира, јер зна да ћемо испитати сваки његов лоповлук кад дођемо на власт”.

Ово ми је заличило на оно кад су својевремено Руси одговарали на америчке критике због кршења људских права у тој земљи: „А што ви мучите црнце?”.

Међу нашим поделама ево још једне која је заправо обновљена стара подела на раднике, сељаке и поштену интелигенцију, с једне стране, и реакцију, са друге. Или бар личи на њу.

Премо писању листа „Ало!”, наиме, председник Нове Србије Велимир Илић изјавио је у Ћуприји да ће „ови избори бити прилика да се Србија подели на ’поштене и непоштене’. Он је рекао да би поштени требало да стану на једну страну коју предводи, садашњи и будући премијер Војислав Коштуница, док ће проблематични стати на другу страну”.

До 11. маја има подоста, па се тек могу очекивати и тежи напади и противнапади у којима се не бирају средства нити речи.

Ономад, пролазећи поред једне новобеоградске зграде видео сам петогодишњака, окруженог другарима, који се успео на прсте, притиснуо тастер на интерфону и узбуђено рекао: „Тета Милице, ваш син ми је рекао ружну реч, молим вас да нешто предузмете...”.

Застао сам, затечен. Али сам се сетио: Још не чита новине.