Звезде на пет минута

Невини грешници постоје, сматра фотограф Лоренц Ферић. У ноћном животу Њујорка, објективом их је ловио више од три деценије, а изложба свега што је до сада урадио отворена је синоћ баш под тим називом (Innocent sinners) у Турском купатилу у Београду. Поред фотографија, посетиоци ће до 29. априла у овом простору видети Ферићеву поезију, видео радове и животну филозофију у виду његових „мудрих бисера” исписаних на зиду. Повод за изложбу коју ће, после Београђана, моћи да погледају Новосађани, Сарајлије и Загрепчани јесте истоимена фотомонографија коју Мирко Илић, наш познати дизајнер, припрема и уређује (а издавач ће, највероватније, бити „Самиздат Б92”).

Лоренц Ферић за себе духовито каже да је Американац рођен у Сплиту; у свет је кренуо као деветнаестогодишњак, у Паризу је студирао Академију за филм и ту је одрастао преко ноћи, али пут га је водио даље, до Њујорка који сматра срцем света и у којем живи три деценије.

– Схватио сам брзо да је Париз једна дивна жена којој више није до секса – каже у јучерашњем разговору за „Политику” Ферић, који је поред славних људи у Америци фотографисао и ноћни живот људи са маргина. Сарађивао је са познатим светским часописима али је, пре свега, поносан на своју животну филозофију.

– Видећете на изложби портрете из њујоршког ноћног живота, а они су пропраћени неким другим сценама, јер сам желео да осликам атмосферу... Ноћ је заједнички фактор свих мојих фотографија. То је мој биоритам, ја сам као Дракула.

Ферића често пореде са париским сликаром Тулузом Лотреком, а сам, на то поређење, каже да са Лотреком има додирних тачака:

– Прво, визуелна уметност нам је заједничка. Лотрек је био више цртач него сликар, брзо је бележио неке ствари, а ја користим апарат и још брже забележим догађаје. Неке моје фотографије делују као да су слике Ел Грека или Рембранта. Друго, Лотрек је бележио ноћни живот Париза и људе на маргинама, како их обичан свет назива, баш као и ја. Ипак, мислим да ако живиш нешто искрено онда не постоје маргине.

На нашу опаску да у његовом опусу има и шокантних фотографија, Ферић каже: „Ако посветите мало више времена том свету, тим људима, схватите да су они као несташна деца и далеко су мање опасни него неки лудак који иде улицом. То је богати свет, са добрим професијама, али су и богати духом. Оно што сањају дању – живе ноћу. Осим тога, сви смо ми невини грешници. Рођени смо невини, грех је индоктриниран у нас.

О томе зашто је изабрао Њујорк, познати фотограф каже:

– Добра ствар у Њујорку је што агонија дуго не траје; или издржиш три месеца и наставиш даље, или си готов у три месеца па се одселиш. За разлику од друштва на овим просторима где смо ми одрасли, и где агонија може да траје цели живот пошто се „шлепаш” уз родитеље, овог или оног кога знаш...

Ферић сматра своје бављење фотографијом уметношћу и каже да је „уметност створити нешто готово ни од чега, и да је цео живот уметност”.

– Нисам фотограф у уобичајеном смислу, ја само желим да забележим нешто што је Бог створио. Од свега што сам урадио у претходних тридесет година не могу ништа да издвојим као посебно. У мом опусу фотографије се могу сместити у неколико група: познати у ноћном животу, па шокантне сцене из клубова… Многи би рекли: Па, добро, ти само са хомосексуалцима и лудацима имаш посла, а ја кажем, чекај, па сликао сам Орсона Велса, па Ђину Лолобриђиду, славне људе. У мом раду је присутна филозофија Ендија Ворхола, а она гласи да сви ми можемо да постанемо звезде на пет минута. То се на мојим фотографијама и види. Сликам девојку која је конобарица али, у том моменту док је сликам, она је звезда.

– Очарао ме је Орсон Велс, Енди Ворхол је био сасвим кул, Лолобриђиди сам био ја шармантан, а за Јоко Оно нисам знао ко је иако сам са њом причао скоро два сата! Ни сада не знам о чему, али знам да смо обоје уживали– каже на крају нашег разговора Лоренц Ферић, и додаје још да веома поштује Мирка Илића. Или, како каже једноставно: „Илићевац сам.”