Сакашвили на чекању

Грузијски председник Михаил Сакашвили нашао се у шкрипцу. Његове наде да ће на самиту НАТО-а одржаном недавно у Букурешту успети да забележи барем некакав поен просто су се разбиле о зид агресивне америчке глобалне политике. Ово, наравно, не значи да је Сакашвили, иначе миљеник Вашингтона, изгубио добре позиције у администрацији САД. Једноставно, он је само испао колатерална жртва брзоплетости војних планера са западне стране Атлантика, намерних да за себе откину још једно парче бивше совјетске империје.

Укратко, Сакашвили није успео да добије улазницу у западну војну алијансу, није успео да обезбеди јединство у земљи исцепканој на три дела (Абхазију, Јужну Осетију и део који је веран власти у Тбилисију) и, на крају, захваљујући фијаску у Букурешту, није успео да обезбеди политички мир чак ни тамо где се његова реч слуша. Да мука буде већа, из Москве су му стигла упозорења да пази са киме ће да улази у војне аранжмане. То су му отворено поручили и руски председник Владимир Путин и руска Државна дума и министарства одбране и иностраних послова. Порука није могла бити јаснија.

Двоструки аршини

Зато је помало наивно деловао прошлонедељни Сакашвилијев позив Абхазији да се врати под политичко окриље Грузије и прихвати статус који је код нас на Балкану, а у вези са Косметом, дефинисан као „више од аутономије, мање од независности”. У Сухумију су предлог глатко одбили. И то је већ виђено на Балкану. А и зашто би га прихватили. Преко осамдесет процената Абхаза живи са руским пасошем, а отцепљена република се, и економски и војно, у потпуности ослања на моћног суседа и бившу совјетску матицу.

И ту долазимо до кључног момента. Угледни руски геополитичар Александар Гељевич Дугин изјавио је недавно у Београду да је време да се и Москва у међународним односима окрене политици двоструких стандарда. Истој онаквој какву већ годинама промовише Вашингтон. Значи, деловати према ситуацији и у складу са сопственим интересима. Посебно зато што, како каже, „постоје прилично јасне назнаке да су САД склоне да и саме покрену признање Абхазије”. „У републици делују различити међународни фондови, организације, обучавају се прозападни лидери и као резултат свега тога Америка планира, у даљој перспективи, да призна Абхазију. Наравно, под условом да она окрене леђа Русији”, тврди Дугин и додаје: „Подршка сепаратизмима свуда у свету тренутно је, у ствари, најјаче оружје које на политичком плану поседују САД. То је видљиво и у случају Турске, која важи за једног од највернијих америчких сателита, и Курда чији сепаратистички покрет у овој земљи уопште није изложен оној врсти критике из Вашингтона каква би могла да се очекује са стране стратешког савезника.”

Новинар радија Ехо Москве Матвеј Ганапољски на нешто другачији начин гледа на руски став о питању статуса Абхазије и Јужне Осетије. „За Путина закони су светиња. То, међутим, не значи да две побуњене републике неће бити руске територије. Руски бизнисмени ће тамо ширити своје послове, гледаће се руска телевизија и неће бити нарушена ниједна тачка међународног права. Формално, Абхазија и Јужна Осетија ће остати делови Грузијске државе која, међутим, над њима неће имати никакву јурисдикцију… А међународна заједница неће имати шта да приговори таквој расподели, пошто ће се све одвијати под паролом да тако желе тамошњи народи”, објашњава Ганапољски.

Америчка дефанзива

Свега поменутог, очигледно, свесни су и у централи алијансе у Бриселу. Примање Грузије, овакве растрзане каква је сада, само би додатно компликовало ситуацију на Кавказу и, што је много опасније, представљало би ону тачку на којој би оружани сукоб НАТО-Русија био извеснији него било где другде. Таква могућност за сада је избегнута одлуком у Букурешту да се Сакашвилију, али и Вашингтону, да „тајм-аут” и прича о грузијској целовитости или дефинитивној подели приведе у мирније воде.

Оно што Американцима у целој причи не одговара јесте то што Владимир Путин, као председник којем (у мају) истиче мандат, има веома јасан циљ шта му преостаје да уради, а шта ће препустити свом наследнику Дмитрију Медведеву. Па чак и после маја, „фина подешавања” руске међународне политике Путин ће моћи да обави као председник владе.

Са друге стране Атлантика ситуација је суштински другачија. Нико не очекује да ће ауторитет Џорџа Буша потрајати и минут након инаугурације новог америчког председника, почетком наредне године. У томе нема ничега спорног. Евентуалне претње по свет, али и америчку позицију у њему, произилазе из чињенице да нико од троје тренутних кандидата за место у Белој кући (Клинтон, Обама, Мекејн) до сада није изнео јасну противполитику у односу на Русију, па и Кину, Индију, Иран, Северну Кореју…

А време тече и неумољиво мења односе снага. У тој причи Сакашвилију не преостаје ништа друго него да чека и – нада се.