Градови у покрету – постосманско наслеђе

Шта се догодило са животом у великим градовима Османске империје после њеног распада и ратова који су уследили? Како су, очима тадашњих новинских фото-репортера, изгледали развој нових националних држава, велика промена од традиционалног ка модерном, и свакодневица обичних становника Београда и Сарајева у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији, и Анкаре и Истанбула у Републици Турској двадесетих и тридесетих година прошлог века? Како су се одевали, чиме забављали, где састајали?

О томе говори путујућа изложба „Градови у покрету – постосманско наслеђе” у Историјском музеју Србије, ауторке др Наташе Мишковић, професорке Универзитета у Базелу (Швајцарска).

У припреми изложбе су учествовали и стручњаци Музеја Југославије и професор фотографије Академије ликовних уметности у Сарајеву Мехмед Акшамија, док су Ирена и Игор Степанчић аутори поставке која обухвата 200 пажљиво одабраних и дигитално обрађених фотографија преузетих из архиве неколико југословенских и турских дневних листова, музеја и приватних колекција.

Пиво, ракија и овце

– Београд  је у то време постао престоница нове државе, Истанбул је титулу средишта Османског царства препустио Анкари, главном граду Ататуркове Турске, а Сарајево је први пут добило управу на језику својих житеља. Слике које сам овде представила пружају неочекивани увид у туђе, а ипак блиске начине живота, и показују колико је тога било и остало заједничко поменутим градовима. Рецимо, кад се упореде београдска Кнез Михаилова улица и истанбулски Истиклар – каже за „Магазин” проф. др Наташа Мишковић, историчарка чија је специјалност Балкан 19. и 20. века.

Наравно, уочљиве су и разлике, али има и оних које се не могу видети на први поглед. На пример, каже наша саговорница, разлику од Београда, у Истанбулу је пиво било пиће за елиту, постојале су чак и посебне „пивске баште” у које су одлазили имућнији мушкарци и жене. Сиромашни су пили ракију.

– Промена је било највише у центру града, где су модерно одевени пролазници журили кроз саобраћајну вреву, тик уз новоизграђене објекте или покрај градилишта. На тек подигнутим стадионима одржавани су спортски и омладински сусрети, утакмице и параде у славу националног препорода. Али у старој чаршији, која је била срце османских градова, људи из свих слојева су пазарили и кафенисали, онако како су то одвајкада чинили. За њих као да је време стало – прича др Мишковић, кустос изложбе.

Фес, турбан и шешир

Кроз објективе фото-репортера „Политике” и „Времена” из Београда и „Џумхуријета” и „Акшама” из Истанбула, посетиоци изложбе могу да виде како су обновљени централни делови четири града, у складу са вредностима влада тих нових постосманских држава, како је грађен модерни грађанин, уз помоћ масовних спортских манифестација и нових трендова у одевању и понашању, али, с друге стране, и како се свакодневица у старој чаршији наставила као да се ништа у међувремену није десило.

Призори са улица, тргова, пијаца, из кафана и кућних дворишта показују „мирољубиву коегзистенцију” младих, отмених дама у модерним хаљинама, које возе аутомобиле и пијуцкају коктеле у клубовима у друштву господе у елегантним оделима и са шеширима, насмејаних сеоских девојака у народним ношњама, испред пијачне тезге или точка на вашару, забрађених „ханума” покривеног лица, бркајлија са турбанима и фесовима који испијају ракију из чокањчета или носе на леђима овцу за празничну трпезу, босоноге сиротиње ... У том смислу су, истиче др Мишковић, веће разлике биле међу класама у истом граду, него међу  градовима у две државе: виши слојеви и сиромаси свуда су били исти.

Чаршија, пазариште и базар

Фотографије које су снимили Александар Симић и Рака Рубен из „Политике”, Светозар Грдијан из „Времена”, Намик Горгуч из „Џумхуријета”, Селахадин Гиз из „Акшама”, као и неименовани аутори из збирке професора Мехмеда А. Акшамије из Сарајева, турског колекционара Џенгиза Кахрамана и из архиве неколико музеја и других институција, на изложби су груписане у пет тематских целина. „Центар града: позорница за политичку елиту” показује како је на ратним рушевинама у Београду никао нови скупштински дом, а на пустој ледини подигнута нова престоница Турске, Анкара. Друга целина „Народ и култ тела: мобилизација омладине у спорту и војсци” указује на дух заједништва, оптимизма и препорода. „Облачење и друштвене класе: фес, шешир и марама” и „Доколица и дружење” илуструју прожимање традиционалног и модерног, а у случају Сарајева класну, верску и еснафску подвојеност наслеђену из османског доба.

Најзад, „Чаршија: састајалиште градског становништва” показује како је некад изгледало централно место сваке османске вароши, где се трговало, кафенисало и оговарало. У Београду су средином 19. века власти укинуле пазариште, на месту данашње Улице краља Петра, а после рушења старе турске касабе никао је нови центар града дуж елегантне Кнез Михаилове улице и даље према Теразијама. Велика пијаца је 1926. измештена са места данашњег Студентског трга и пребачена у нове објекте на Зеленом венцу.

Изложба, као резултат истраживачког пројекта СИБА – Визуелни приступ истраживању у турским и југословенским градовима, спроведеног при Универзитету у Базелу, и финансирана средствима Швајцарске фондације за научна истраживања, прво је била постављена у Базелу. У Београду ће остати до 28. јануара, а онда се сели у Истанбул, па у Сарајево, Грац и Кембриџ.