Деда Коле са Бесне Кобиле

Паневље код Врања – Нема веће среће и задовољства него да волите и будете вољени. Ништа вас онда не може спречити да све урадите и постигнете у животу. Наравно, треба избегавати трзавице и свађе – говори нам Никола Антић, један од најстаријих житеља врањског краја, чији смо гости на прослави стотог рођендана. Деда Коле који живи у селу Паневље на обронцима Бесне кобиле, уз рођенданску торту окупио је педесетак својих најближих потомака из Паневља, Врања, Скопља, Бањалуке, Владичиног Хана, Ниша, Београда и Новог Сада. Од када му је 1993. умрла супруга, живи сам у свом кућерку, одмах до куће сина Часлава који брине о њему. Никола је, како каже, са својом Станом изродио шесторо синова и две ћерке. Има 15 унучади, 25 праунучади и двоје чукунунучади.

Деда Коле одлази на спавање са првим сумраком, али је зато на ногама већ са првим петловима. Прво намири живину, а затим пешице одлази до продавнице у суседном селу Превалац. Ту је прилика, како каже, да се освежи, види леп свет, сусретне и исприча са људима.

Радо се деда Коле сећа старог Врања, где је учио терзијски (кројачки) занат код Косте Накића, чувеног мајстора за савремени шнајдерај и народна одела. Сећа се, каже, „на турско бивствување у Врање”. Остале су му у сећању „татлије” и „локум” које му је добра и лепа ханума Лида стављала на тањир испод винове лозе на теферич, кад би јој доносио ствари из дућана, бакалнице или пијаце.

– У то време Турци више нису били тако строги и опасни. Неки су већ и отишли, а многи су се спремали да иду из Врања. Било је и љубави, тајних и јавних – сећа се деда Коле, који памти и краља Петра и Александра Карађорђевића, балканске и оба светска рата. Сећа се и аустроугарских војника који су се одмарали у његовом воћњаку и никог нису дирали и малтретирали, док су од Бугара, који су их злостављали, чим чују да долазе, бежали „ко ђаво од тамјана”.

– У Првом рату, татко и чича су били писари код војводе Степе Степановића, и под његовом командом су учествовали у пробоју Солунског фронта. Са ратишта је отац стигао дан пре него што ми је мајка умрла од тифуса. Онако тешко болесна, као да је само чекала да он дође. Увече је из појаса извадила неки замотуљак и дала ми, а ујутру је умрла. У замотуљку је било злато – прича деда Никола, који је војску служио тридесетих година у словеначком месту Цеље, а током Другог светског рата је приступио партизанском покрету.

– Као искусан и добар борац био сам у обезбеђењу „америчке мисије” коју сам са Петрове горе преко Гајтан планине, превео до Врања. Тад сам од Американца, који ми је поверен, добио миришљаве и квалитетне цигарете, које су ми се „ухватиле за душу”. Ословљавао ме је са „френд”, а пре него што је отишао у другу мисију, поклонио ми је пиштољ. На жалост, када сам се вратио из рата, тај пиштољ сам морао да трампим за сто килограма жита. Била је сиротиња на све стране, каже, деца су пиштала гладна.

Никола још вели да се у животу са докторима није дружио, јер никада и није био болестан. Сваку „бољку” лечи чајевима од биљака које сам убере.

– Најважније је на време оставити дуван и вештачке ракије. Треба да се пије само добра домаћа ракија, пре јела и пре спавања, због циркулације. Да се једе може све, али, умерено – саветује стогодишњи Никола Антић.