Кад би вас било брига, као што није...

У нека давна, препотопска времена, када је постојала само једна телевизија, имамо утисак да је било више ауторских емисија и ТВ звезда. Што је и разумљиво, у недостатку конкуренције а са гледаоцима жељним свега што се појавило на црно-белом екрану. Тада програми нису били ни целодневни а камоли целоноћни. Најмлађе дете је вршило функцију даљинског управљача и трчало до телевизора да појача или смањи тон. Делује као виц податак да се телевизија уторком одмарала и није емитовала ни мунут програма. Данас, када већина гледалаца има прилику да уз кабловске оператере гледа (и плаћа) стотину и више програма, сви се жалимо, а у толиком избору нема шта да се види... То није тачно, али утисак је – утисак! Ко је крив? Телевизије. Ко други. Пре неколико деценија је једном недељно ТВ Београд емитовао емисију „7 ТВ дана” коју је годинама водила Ева Лабан. Она је представљала нове емисије али и разговарала са редитељима, сценаристима, уредницима, критичарима, глумцима... Са свима онима који су учествовали у креирању и реализацији емисија, путописа, домаћих серија... Гледаоци су тако упознавали оне који раде иза камере и памтили термин емитовања онога што им је привукло пажњу. Емисија је имала дуг век, мењала је уреднике и водитеље, а последња у низу је била Верица Брадић...

У најбољим данима „7 ТВ дана” је била осмишљена и информативна емисија.

Тим трагом је пре неколико година кренуо и Студио Б са емисијом Данијеле Лишанин „Ваш СТБ”...

Шта се догодило у међувремену? Сем што су све препустили навици гледалаца да прате своје омиљене канале и све друго се своди на оно на шта случајно наиђу у „шеткању даљинским”, па нам се тако свима дешава да неки филм гледамо од средине или сам крај неке серије. Уколико се одлучимо за емисију у којој домаћин разговара са једним или више гостију, а нисмо чули прву, најавну реченицу, до краја нећемо сазнати ко је тај учесник.

Јер нити ће му водитељ поновити име, презиме, занимање, ни разлог зашто је баш он под светлима рефлектора, нити ће неко из режије потписати.

Телевизије су изабрале најиритантнији начин да нас обавесте о програму: то да уз честе и дуге рекламне блокове рутински „залепе” кратке исечке, такозване тизере и трејлере за свој програм.

И уместо да нас заинтересују, они успевају да нас разбесне.