Жеља за изазовом води у мировну мисију

Са остат­ком са­ни­тет­ског ти­ма у окви­ру вој­не бол­ни­це ни­воа два има­ли су, од ја­ну­а­ра до кра­ја ав­гу­ста, за­да­так да пру­жа­ју ме­ди­цин­ске услу­ге при­пад­ни­ци­ма ми­си­је, чи­ји је циљ за­шти­та ци­ви­ла, очу­ва­ње те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та те др­жа­ве, олак­ша­ва­ње ди­стри­бу­ци­је ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи, про­мо­ци­ја и за­шти­та људ­ских пра­ва, спро­во­ђе­ње про­це­са раз­о­ру­жа­ња, де­мо­би­ли­за­ци­је и ре­ин­те­гра­ци­је бив­ших бо­ра­ца...

Ка­ко ис­ти­че др Пил­че­вић, у рад бол­ни­це је укљу­че­но око 70 на­ших љу­ди, а ме­ђу њи­ма и 14 ле­ка­ра. 

– У бол­ни­ци се ле­чи око 17.000 при­пад­ни­ка Ује­ди­ње­них на­ци­ја, од че­га око 11.000 њих при­па­да вој­сци а оста­ло су ци­ви­ли. У тој ми­ров­ној ми­си­ји уче­шће узи­ма ви­ше од 20 зе­ма­ља, а ми смо је­ди­на европ­ска зе­мља ко­ја се при­дру­жи­ла и да­ла са­ни­тет­ску по­др­шку, бол­ни­цу оп­штег ти­па дру­гог ни­воа. По­сто­је још две та­кве бол­ни­це, ко­ју „да­ју” Ру­ан­да и Бан­гла­деш, али је на­ша цен­трал­на и ко­ор­ди­ни­ра­мо њи­хов рад – ко­ји је био на овом ме­сту и у ми­ров­ној ми­си­ји од ју­на 2015. до ја­ну­а­ра 2016. го­ди­не.

Ми­си­ја је сме­ште­на у глав­ном гра­ду ове ре­пу­бли­ке Бан­ги­ју, ко­ји има око 700.000 ста­нов­ни­ка. Камп је уда­љен не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра од бол­ни­це, на по­вр­ши­ни од око 20 ари. При­пад­ни­ци ми­ров­не ми­си­је мо­ра­ју да се на­вик­ну на дру­га­чи­ју тем­пе­ра­ту­ру ва­зду­ха у од­но­су на ону код нас. Та­мо је тем­пе­ра­ту­ра од 35 до 42 сте­пе­на Цел­зи­ју­са, уз ве­ли­ку вла­жност ва­зду­ха. Бо­ра­ви се у кли­ма­ти­зо­ва­ним кон­теј­не­ри­ма, а у окви­ру кам­па се на­ла­зи и би­бли­о­те­ка, ми­ни-те­ре­та­на и ка­фић где чла­но­ви ми­си­је про­во­де сло­бод­но вре­ме. Рад­но вре­ме ле­ка­ра и се­ста­ра је од 8 до 17 са­ти, а ту су и де­жур­ства. 

– Имао сам ис­ку­ства са, на при­мер, ле­че­њем ма­ла­ри­је, што у Ср­би­ји ни­сам. То је је­дан од нај­ве­ћих гло­бал­них здрав­стве­них про­бле­ма, јер око по­ла ми­ли­јар­де љу­ди у све­ту го­ди­шње обо­ли од ма­ла­ри­је, а умре два до три ми­ли­о­на. Ле­чи­ли смо и не­ка те­шка не­у­ро­ло­шка као и кар­ди­о­ло­шка обо­ље­ња, а ујед­но смо мно­го раз­ли­чи­тих нео­бич­них слу­ча­је­ва ви­де­ли. Бол­ни­ца има 20 кре­ве­та, 16 у ста­ци­о­на­ру и че­ти­ри у ин­тен­зив­ној не­зи за нај­те­же па­ци­јен­те. Ви­ше од 250 ле­же­ћих па­ци­је­на­та је ту би­ло сме­ште­но док сам био та­мо, док је пре­гле­да­но око 8.000 љу­ди – до­да­је др Пил­че­вић. 

Ма­ри­ја Ми­тић до­да­је да је сва­ки слу­чај са ко­јим су се су­сре­ли по­се­бан и да је пр­ви пут у жи­во­ту ви­де­ла обо­ле­ле од ма­ла­ри­је и тр­бу­шног ти­фу­са. Ме­сец да­на пре њи­хо­вог до­ла­ска у ми­си­ју би­ла је при­сут­на и ко­ле­ра. 

– У ми­ров­ним опе­ра­ци­ја­ма се ак­це­нат ста­вља на род­ну рав­но­прав­ност и то је ве­о­ма ва­жно. Не­ма раз­ли­ке у те­жи­ни по­сла, из­ло­же­но­сти ри­зи­ци­ма и од­го­вор­но­сти из­ме­ђу же­на и му­шка­ра­ца. Ују­тру сам оби­ла­зи­ла бол­ни­цу, про­ве­ра­ва­ла ка­ко је про­те­кла ноћ, а по­сле ју­тар­њег ра­пор­та пра­ви­ла сам пла­но­ве за те­ку­ћи дан и по то­ме смо ра­ди­ли. При­мар­на оба­ве­за ми је би­ла ор­га­ни­за­ци­ја ра­да се­ста­ра у бол­ни­ци, као и ва­зду­шних ева­ку­а­ци­ја. На­ме­ра­вам да опет идем у ми­си­ју – до­да­је Ми­ти­ће­ва.

Ова сим­па­тич­на ме­ди­цин­ска се­стра је пре Цен­трал­но­а­фрич­ке Ре­пу­бли­ке би­ла 2014. го­ди­не у ми­си­ји у Кон­гу, као део ти­ма за ва­зду­шну ме­ди­цин­ску ева­ку­а­ци­ју па­ци­је­на­та.

– Од бол­ни­це ни­жег ни­воа тран­спор­то­ва­ли смо па­ци­јен­те у бол­ни­це ви­шег ни­воа здрав­стве­не за­шти­те. То је ра­ђе­но због здрав­стве­ног ста­ња бо­ле­сни­ка ко­је је зах­те­ва­ло ис­пи­ти­ва­ња или ле­че­ње, али и об­у­хва­та­ло тран­спорт љу­ди у њи­хо­ве ма­тич­не зе­мље због на­став­ка ле­че­ња – до­да­је Ми­ћи­ће­ва. 

За ове љу­де је по­сле 17 са­ти пред­ви­ђе­но вре­ме за од­мор, ко­је мо­гу да ис­ко­ри­сте за дру­же­ње, од­ла­зак у те­ре­та­ну, би­бли­о­те­ку... Ви­кен­дом има­ју мо­гућ­ност да од­ла­зе на спорт­ске ак­тив­но­сти али оба­ве­зно у прат­њи обез­бе­ђе­ња. На­ши са­го­вор­ни­ци на­по­ми­њу да је леп осе­ћај ка­да се вра­те из те сре­ди­не, пу­ни ела­на, јер схва­та­ју да су те­сти­ра­ли сво­је мо­гућ­но­сти и уви­де­ли да мо­гу да функ­ци­о­ни­шу у ра­зним жи­вот­ним си­ту­а­ци­ја­ма. Та­кво ис­ку­ство, уз дру­же­ње са не­ве­ро­ват­ним љу­ди­ма, не­про­це­њи­во је.