Генерација Z

Након генерације Y (ипсилон) или „миленијалаца”, који су рођени у периоду од 1980. до средине деведесетих, дошла је генерација Z (зет), која обухвата рођене од средине деведесетих до данас. Најстарији припадници генерације Z су данас на почетку својих двадесетих година. Појам генерација је дефинисан веома широко и обухвата само неке доминантне трендове и карактеристике, тако да не описује све своје припаднике. Упркос томе, проучавање генерација може бити веома корисно, нарочито када упозорава на неке забрињавајуће податке.

Веома јасну слику особина припадника генерације Z у САД је донело најновије истраживање Џин Твенги, професора психологије из Сан Дијега, које је изложила у својој књизи „иГен” (ајџин енглески изговор за „иГен”, скраћеницу за интернет генерацију). Иста ауторка је претходно проучавала генерацију Y и своје истраживање објавила у књизи „Генерација Ја”. Укратко, док су особине припадника генерације Y углавном резултат „размажујућег” родитељског васпитног стила, припадници генерације Z имају особине које су резултат „презаштићујућег” васпитног стила.

Опасност изван породичног дома

За разлику од претходних „миленијалаца” из генерације Y, који су изразито самопоуздани и који имају веома високо мишљење о себи иако га не могу оправдати постигнућима у реалном свету, припадници генерације Z имају ниско самопоштовање и самопоуздање и живе у симбиотском односу са својим родитељима.

Оно што повезује типичног припадника генерације Z или „ајџина” и њихове родитеље јесте уверење да је свет изван породичног дома веома опасан. Зато се родитељски дом схвата као нека врста тврђаве која је сигурно и удобно место. Избегавају сваки излазак у свет јер га повезују са нежељеним ризиком. Како типичном представнику ове генерације недостају социјалне вештине, он се изван свог дома у контакту са вршњацима осећа непријатно и угрожено због чега не жели да напусти сигурност и удобност свог дома. Ако излази, често то чини заједно са родитељима.

С обзиром на ове околности, типичан „ајџин” не жели да одрасте. Незаинтересован је за оне активности које воде ка самосталности, преузимању одговорности и одраслости. Због тога је њихов емоционални и социјални развој успорен, у просеку око три године у односу на претходне генерације. Тако, типичан петнаестогодишњак је на нивоу од 12 година, а осамнаестогодишњак је на нивоу од 15 година. Код њих адолесценција почиње тек у двадесетим годинама.

С обзиром на то да „ајџенер” не жели да одрасте, код њега изостаје тинејџерска побуна против родитељског ауторитета која је у својој основи покушај младе особе да се „ослободи” од родитељске власти и постигне самосталност.

Главна особина типичног „ајџенера” јесте у томе што је стварни свет заменио дигиталним светом. Он практично све слободно време проводи за екраном, и то првенствено свог „паметног телефона”. Тако, на пример, ученик четвртог разреда средње школе у просеку троши преко два сата у слању порука преко телефона, два сата је на интернету, сат и по игра игрице и пола сата проводи у видео-ћаскању, што чини шест сати дневно.

Твенги је нашла веома снажну корелацију између степена задовољства животом и времена проведеног за екранима: што више времена проводе у дигиталном свету то су несрећнији, а што више времена проводе у комуникацији „очи у очи” са стварним људима, то су срећнији. Закључак је да су припадници генерације Z значајно несрећнији од припадника претходних генерација.

Дигиталне границе

Поред тога, припаднике ове генерације муче веома изражена осећања усамљености, стрепње, стида и депресивности. У складу са тим, примећено је да је код њих изразито повећана депресивност, али и склоност самоубиствима.

Шта из истраживања Џин Твенги могу научити наши родитељи? На првом месту је то да не смеју дозволити својој деци да стварни свет замене дигиталним светом. Да би се дете правилно развијало, оно мора бити активно у стварном свету изван породичног дома. Рецепт је једноставан: поставите им „дигиталне границе” од 90 минута дневно, контролишите употребу мобилног и терајте их у спољашњи свет.