Србима прети да постану мањина у Србији

Чачак – Изражен утицај вероисповести становништва на национално опредељивање може довести до промене националног састава у Србији. Уколико се настави садашњи ток измене конфесионалног састава, Срби би већ половином 21. века постали мањина у сопственој држави.

Доцент Војне академије Универзитета одбране у Београду, пуковник др Хајрадин М. Радончић, овим закључком почиње свој нови рад под називом „Конфесионална структура становништва од 1921. до 2011. године и њен утицај на националну идентификацију Србије”, представљен недавно на Међународној конференцији у истраживачком центру DQM, у Пријевору код Чачка. Он истиче да је „исповедање вере значајно демографско обележје Србије, јер се преко конфесионалне идентификације становништва изражава однос према нацији, прошлости, садашњости и будућности, традицији, језику и култури”.

– Конфесионална структура у републици одражава и националну припадност, и то посебно долази до изражаја у кризним ситуацијама и нарушеним верско-националним односима, што је у досадашњој повести Србије више пута потврђивано. Друштвеноисторијска догађања у Србији била су пресудна за постојање двеју преовлађујућих религија, хришћанске и исламске, па је истраживач Петар Влаховић, још пре пола века, наглашавао да је становништво РС српског порекла и говори српским језиком, али се у верском погледу дели на православне и муслимане – наводи Радончић, који на ВА предаје војну стратегију.

Пуковник указује на подударност националног и верског састава народа у РС где „припадност конфесији значајно утиче на национално одређивање до којег испитаници у попису држе и желе да истакну верску и етничку припадност, као и породични статус”:

– Број Срба, Црногораца и Југословена у националном смислу, према најновијем попису становништва 2011, приближно се подудара с бројем православних, а бројка Бошњака, муслимана и Албанаца са збиром испитаника исламске вере. Однос националност конфесија посебно је изражен у попису 2002. године, када је озваничена бошњачка нација – истиче др Радончић у разговору за „Политику”.

Тако подаци пописа из 2011. указују да се у Србији број становника хришћанске вероисповести смањио у односу на 2002. годину са 6.876.279 на 6.555.931, док је збир житеља исламске вероисповести остао уједначен (239.658 према 222.828). Али, ако се узме у обзир бојкот пописа од дела припадника ислама, може се закључити да ова конфесија бележи раст у односу на друге.

Пуковник Радончић је у поменутом раду објавио и резултате пописа 1921. у Краљевини СХС, из којих се види да су православци тада били мањина – 5.593.057 од укупно 11.984.911 држављана, док су римокатолици и муслимани били заједнички у већини (4.708.657 + 1.345.271). Та сразмера задржала се и после деценије, на попису 1931. кад је Краљевина Југославија имала укупно 13.934.038 душа: 6.785.501 православаца, 5.217.847 римокатолика, 1.561.166 муслимана. Додуше, збир је сада сасвим мало у корист православаца, али је остало нејасно како се број муслимана у самој Србији, са 728.467 на попису 1921. смањио на свега 493.832 десет година касније.

Због сложености друштвено-политичких прилика и безбедносне осетљивости, становништво се на пописима у ФНРЈ и СФРЈ није изјашњавало по вероисповести пуних 60 година, све до пописа 1991. године. Доцент ВА подсећа на наводе истраживача Вујадина Рудића о изражавању верских осећања становништва у другој половини XX века: „После Другог светског рата конфесионалној структури становништва није се поклањала никаква пажња. У последњих десет година православно становништво се враћа својим коренима: православљу и српству. Муслиманско становништво је, углавном, исповедало своју веру и у време комунистичке владавине. Нови друштвено-политички услови омогућавају сваком појединцу слободно изражавање религијских осећања и то је дало резултате већ у попису становништва 1991. године, и то код обе вероисповести (православне и исламске).

Године 1961. дато је објашњење по коме се муслимани изјашњавају у смислу етничке, а не верске припадности, те се од тада одвијао убрзани процес етничке консолидације муслимана. Исламско становништво се од 1971. године изјашњавало као Муслимани, у смислу посебног народа, што је, према мишљењу неких демографа, у супротности с њиховим биолошким бићем. Године 1981. дошло је до наглог пораста у изјашњавању становништва „југословенске народности”, што је резултирало смањењем бројности пре свега српске, али и осталих народности.

Велики број Муслимана се, према попису из 1991. године изјаснио за „бошњачки” језик, као матерњи. Убрзо је, након распада СФРЈ, признат и бошњачки народ (ентитет), па је у статистичкој класификацији етничке припадности за попис становништва 2002. године, поред категорије „Муслиман”, уведена и категорија „Бошњак”.

Статистички подаци указују да је на подручју Космета раст забележен код албанског становништва, као и Рома исламске вероисповести, а на подручју Санџака код Муслимана и Бошњака. У осталим етничким заједницама дошло је до пада.

– Овакве разлике у темпу раста броја становника појединих националности резултат су различитог репродуктивног понашања етничких заједница које живе на тлу Србије. Ваљало би додати да је један део исламског становништва бојкотовао изјашњавање, а поменути раст одразиће се на промену националне структуре становништва у Србији, што ће потврдити и следећи попис – закључује пуковник др Хајрадин М. Радончић