Због велемајсторске љубави становник нашег главног града

Јована је рођена у Трстенику и мада је релативно касно наговорила оца Горана, интернационалног мајстора, да је учи шах, брзо је постала једна од најперспективнијих кадеткиња и омладинки света. Са 14 година – када се није нашла ни на најширем списку кандидаткиња за нашу репрезентацију – прешла је у Црну Гору. Ту је имала много боље услове све до 2013, када се вратила у Србију. Од своје 15. године је стална репрезентативка Црне Горе или Србије на свим међународним екипним такмичењима, а са 17 је постала женски велемајстор.

Путеви Јоване и Рихарда су се укрстили на Омладинском првенству света 2012. Ко је судио по његовим партијама, могао је да очекује дрског или занесеног младића, али Рихард плени љубазношћу и духовитошћу. 

– Како се живи у Београду?

У ствари је лепо, Срби су срдачни према странцима. Најлепше је живети у центру, као да сам у Будимпешти, или било ком великом граду. Студирам Факултет за спорт, на енглеском. У центру града могу врло лако да се снађем с енглеским, мађарски готово да сам и заборавио. Сада смо на Звездари, али мој први циљ је да се вратимо у центар. 

Јована редовно кува и открива по нешто што Рихарду не одговара:

– Не воли наше специјалитете, то му је прејако. Осим тога, ми смо за њега превише бучни. Када сам била код његових, приметила сам да су врло тихи чак и када се свађају. Не разуме ни очајну ситуацију у нашим шаховским савезима, нити што ја, упркос свему, обожавам да играм за репрезентацију. У Мађарској је шаховска организација далеко боља, а мени се посебно свиђа подршка женама.

Јована је била шампионка државе 2014, а 2015. најуспешнија друга табла Европског првенства, али и тај успех је прошао без очекиваног одјека, као и без обећане награде. Наредна година је била најтежа, јер је непосредно после венчања, изненада умро њен отац Горан. Од тада је застала са шахом и студијама, на трећој години психологије и Факултету за спорт:

– Смрт оца ме је много променила, тек сада схватам колико. Он нас је у свему највише подржавао. Ми смо млади, били смо имплусивни, могло је да нам буде лакше, али када схватиш да ништа не може да се врати, лакше прелазиш преко тога – прича Јована, додајући да је Рихард у најтежим тренуцима био уз њу. 

И ток његове каријере се окренуо, баш када је стигао до рекордног рејтинга (2.752), јула 2016, а организатори великих турнира су га потпуно заборавили: 

– Или си у кругу изабраних или ниси, а ја никада нисам био. Радим на шаху да достигнем одређен ниво, али ништа се не мења. У Вајк ан Зе су ме позвали само када сам стигао до 16. места на свету. Пошто сам био млад, био сам и јефтин. Никада нисам позиван у Дортмунд или Лондон, нити то очекујем. 

– Он је и даље млад и изузетно талентован, а сви га игноришу – додаје Јована. На основу високог рејтинга је играо Светски куп и стигао до најбоље осморице. Била сам тако поносна!

Велемајсторски пар је рано открио лепоту успеха у шаху, али и горчину. Јована каже: 

– Не знам да ли да наставим са шахом или је сувише касно, он ме убеђује да није. Рејтинг ми је драстично пао, али уз њега разумем шах много боље. Невероватно је како његов ум инспирише. 

Рихард каже да би желео да се опроба у нечем новом, али Јованине партије не пропушта:

– Недавно је играла у Немачкој, а ја код куће нисам могао да дочекам резултат, пошто није било преноса уживо у прва три кола. Она је врло нервозна када гледам њене партије, а ја сам нервозан када не гледам.

– Зато сам и добро одиграла прва три кола – наставља Јована. – Никада нисам волела када је отац пратио моје партије. Био је то страшан притисак, мислила сам да не може горе од тога, али сада видим да може... 

– Да ли врхунски велемајстор подучава супругу?

– Дајем јој опште савете, али они нису посебно корисни. Никада се не бих бавио подучавањем, врло сам тежак за праћење, а нас двоје готово да немамо времена за разговор о шаху, што је штета. Имамо превише других обавеза, посебно она. Студира, помаже ми у свему, само што не вуче потезе уместо мене, а ја сам врло тежак – каже Рихард, а Јована га одмах исправља:

– Не, он је заиста диван, као особа и као играч! Уз њега схватам какав је то изузетан таленат. Он увек долази са својим идејама, никада не иде истим путем. Такав је и у животу. Оригиналан, вредан, јединствен... Ствар је у томе да је у Мађарској имао цео тим да ради за њега: менаџера, тренере, много плаћених помоћника. Помагали су му отац, федерација, спонзори... Сада све радимо сами. 

Ко једном упозна Рапортове, увек ће да навија за њих и њихову љубав, јер то на сваки начин заслужују.