Кога љубимо а коме недостајемо

У сезони годишњих одмора, која је већ почела, многи ће својим пријатељима на друштвеним мрежама поручивати: „Одмарај”. Наравно, ни ја нећу бити изузетак, иако се, кад ми то неко напише, увек запитам кога или шта да одмарам. Требало би себе, па се питам зашто ми не напишу „Одмарај се” и кад је то повратни глагол „одмарати се” прешао у „одмарати”.

Наша саговорница на тему очувања духа српског језика Рајна Драгићевић, лексиколог и лексикограф, каже да су и аутори „Нормативне граматике српског језикаˮ запазили овај проблем, па у књизи стоји напомена управо у вези с употребом овог глагола: „Глагол одмарати се (несврш. вид), одморити се (сврш. вид) погрешно је употребљавати као неповратни прелазни глагол, дакле треба одмарамо се (не: одмарамо); Идем да се мало одморим (не: Идем мало да одморим) и сл.ˮ

– Постоје бар два разлога због којих долази до погрешне употребе овог глагола. Први је у аналогији коју су говорници успоставили између глагола „одморити сеˮ с оним глаголима који се заиста могу паралелно користити као повратни и неповратни, нпр. „бринутиˮ и „бринути сеˮ, „шетатиˮ и „шетати сеˮ. Други разлог је, вероватно, у скраћивању реченица типа „Одмори душу.” Без обзира на разлог који доводи до грешке, „Нормативна граматика” Матице српске даје јасно упутство у вези с употребом овог глагола – поручује Рајна Драгићевић.

Такође је многима од нас увек непријатно кад нам неко на друштвеним мрежама напише: „Недостајеш.” Коме или чему недостајемо? Простору (као декор)? Дежурним трачарама (као нов материјал за оговарање)? Или особи која нам је то написала? Ако недостајемо особи или особама, уколико их је више, зашто нам онда не напишу: „Недостајеш ми” или „Недостајеш нам”?

Рајна Драгићевић потврђује да је неправилно употребити глагол „недостајатиˮ без логичког субјекта у дативу, тј. без прецизирања ко је онај који осећа недостајање. Међутим, погрешна употреба се полако шири у српском језику и, према њеним речима, постоје бар три разлога за то.

– Први разлог лежи у језичкој економији, која представља једну од тенденција у савременим језицима. Потреба за скраћивањем нарочито је упадљива у лексици, а то се може видети у све већем броју речи насталих скраћивањем синтагми у једну реч, нпр. „хавајкаˮ (уместо „хавајска кошуљаˮ), „генералкаˮ (уместо „генерално спремањеˮ) или сливањем двеју речи у једну, нпр. „балканалијеˮ („Балканˮ плус „баханалијеˮ). Други разлог овакве употребе глагола „недостајатиˮ је семантички. Поглед у електронске корпусе српског језика показује да се „Недостајешˮ за сада најчешће користи у читуљама. Чини се да се намерно не прецизира коме неко недостаје да би се послала порука о великом броју оних који деле то осећање – породица, пријатељи, колеге итд. Трећи разлог овакве употребе глагола „недостајатиˮ изазван је код неких говорника српског језика потребом за учтивошћу, јер има оних који сматрају да из скромности треба избегавати употребу личне заменице „јаˮ у номинативу и осталим падежима. Ипак, препоручује се прецизно и јасно изражавање, а то значи и обавезну употребу одговарајуће заменице у функцији логичког субјекта уз глагол „недостајатиˮ – напомиње наша саговорница.

Језичком економијом можда се могу објаснити, али не и оправдати поруке типа „љубим” или „грлим”. С разлогом се можемо запитати кога или шта љуби и грли онај ко то напише? Ваздух који удише? Цео свет? Или особу којој је порука упућена? Ако је упућено особи или особама, зашто онда није написано „љубим те”, „љубим вас” итд?

Рајна Драгићевић каже да је и овде реч о језичкој економији или намерној неодређености изазваној различитим ванјезичким разлозима, али и потврђује да глаголи „љубити” и „грлити” јесу прелазни глаголи који захтевају објекат у облику акузатива, што значи да их приликом употребе треба допунити одговарајућим објектом (љубим те, љубим вас).

У жељи да се нешто опише у пуном интензитету, многи су склони претеривању, а кад им недостају речи за такво претеривање измисле је, па је тако на друштвеним мрежама никла и реч „престрашно”. Ако је нешто страшно, зар то није већ само по себи довољна квалификација? 

– За придев „страшанˮ у Речнику српскога језика Матице српске наводе се синоними „стравичанˮ, „ужасанˮ, јер та реч у својој семантици већ садржи елемент изразитог степена. Због тога нема оправдања за додавање префикса „пре-”, којим се то значење додатно појачава. Међутим, живимо у времену у којем је важно привући пажњу, а то се у језику постиже употребом лексике која означава највиши степен драматичних појава – каже Рајна Драгићевић и додаје да је једно своје истраживање посветила „апокалиптичким речимаˮ, које су преплавиле наше медије:

– Тако читамо о „шок преписциˮ, „агонији незадовољних банкараˮ, „хаосу у кућиˮ, „терору смрадаˮ, „цунамију неукусаˮ, „поплави таблоидаˮ, „олуји љубавиˮ, „драми наших певачица у Дубаијуˮ, „модној катастрофиˮ, „воденом армагедону у Францускојˮ. А и спортски новинари све чешће извештавају о „епском обртуˮ и „епском дуелуˮ.

Према њеним речима, апокалиптичке речи се углавном користе за непожељне догађаје, али су почеле да се употребљавају и за пожељне појаве, па у медијима читамо нпр. о „бруталном изгледуˮ лепе особе.

– У тој атмосфери потребе за претеривањем да би се привукла пажња читалаца или пратилаца на друштвеним мрежама, све се чешће користи префикс „пре-” уз именице и придеве да би се постигла нарочита експресивност. Придев „престрашанˮ није усамљена појава. У корпусима проналазимо примере и за речи „прелепотицаˮ, „препаметницаˮ, „прелепотаˮ, а префикс „пре-” се додаје и на придеве који означавају потпуну засићеност особином, па тако читамо „прегенијаланˮ, „преодличанˮ, „пресавршенˮ. Важно је имати у виду да се према норми српског језика, префикс „пре-” не додаје на именице, а да је његова употреба уз придеве који означавају висок степен особине сувишна – закључује Рајна Драгићевић.