Сурфер на црном таласу

Мало који позоришни редитељ може да се похвали тиме да му је Иво Андрић долазио на генералне пробе, да му је лично Јосип Броз забранио представу „Кад су цветале тикве” и да је на Филмском фестивалу у Пули, на пројекцији свог филма „Нокаут”, седео поред Тита, Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор, све време гледајући у прстење на њеним рукама (док је жири мозгао о томе да ли ће и филм бити забрањен као „Тикве”), да је био ортак Анджеја Вајде, Бергмана, Херцога, Бертолучија, Бобија Фишера, Спаског, да је хеликоптером „одувао” публику на једној спектакуларној представи у Будимпешти – као ренесансна личност Боре Драшковића.

Овај позоришни, филмски и телевизијски редитељ, документариста и универзитетски професор недавно се вратио на „место злочина” у ЈДП, одакле је отишао после чувене забране, да ту прослави 91. рођендан и да представи своја сабрана дела у издању „Прометеја”, а добитник је и Златног печата Кинотеке. На скорашњем Белдоксу приказан је филм Дарка Бајића „Филм до усијања–Боро Драшковић”.

Витез својих позива Боро Драшковић, који је увек био спреман за путовање и филм, сматра да је трагање за слободом основ свих професија на свету. „Сурфовао је на црном таласу”, а један од његових узора велики је мајстор Александар Саша Петровић, „који је увео наш филмски поглед на свет у свет”, како каже.

Ожењен је сценаристкињом Мајом Драшковић. У разговору са Дарком Бајићем рекао је да редитељ једноставно изабере најдражу глумицу, а са женом пише сценарио. Увек са непогрешивим етичким начелом у срцу, овај стваралац јасно разликује људе који праве хлеб и оне који праве филмове од оних који их забрањују. Две ствари показале су му нашу црну стварност – прва је забрана „Тикава”, а друга је рушење Његошеве капеле на Ловћену, као гажење најделикатнијег осећања.

Рођен је у Сарајеву 1935, дипломирао је на Академији за позоришну и филмску уметност у класи Хуга Клајна и од тада је везан за Јонеска. Из Народног позоришта у Сарајеву прешао је у ЈДП, а од 1976. године предавао је на Академији уметности у Новом Саду. За себе каже да је у ствари пољски ђак, да су га Кавалерович и Вајда учили филму.

Врсни је шахиста, играо је са Бобијем Фишером, а као дете победио је велемајстора Росолима у Сарајеву. Са Спаским је снимио три филма. Свет види у укрштају лепоте и кошмара, каже да у хаосу данашњице човеку недостају љубав, хлеб, вино, спокојство, посао, непогрешив поглед у будућност.

Његови филмски јунаци гину. У „Хороскопу”, „Нокауту” и у његовом филму из 1985. „Живот је леп”, по причи „Насиље” Александра Тишме, где завршна апокалиптична документаристичка сцена приказује покољ китова на Гренланду. Према речима Милана Влајчића, овај филм наговестио је страшну будућност која је долазила, о њој је Боро писао и у својим књигама.... Његов награђивани филм „Вуковар једна прича” гостовао је на више од 14 фестивала, добитник је признања за мир и толеранцију у Јерусалиму, али је његова пројекција била забрањена у Палати УН. У „Нокауту” су играле најлепше глумице тог доба, Барбара Буше и Маргарет Ли, уз домаће звезде Миљу Вујановић и Јагоду Калопер, које је Боро Драшковић разоденуо и попрскао бојом, са поетском визијом љубави и истине, као ватре у којој глумац као фитиљ сагорева.