Како је Роден одевао Балзака

Велики творац Људске комедије, Оноре де Балзак, напустио је свет у педесет првој години, оставивши своју огромну књижевну грађевину ипак незавршеном, а тек венчану супругу Евелин Ханску уцвељеном удовицом. Виктор Иго био је један од многих пријатеља, писаца и уметника у посмртној поворци на гробљу Пер Лашез. Одржао је и говор, рекавши: „Данас носимо црнину због смрти човека талента; нација жали за човеком генијем!”

Међутим, прошло је скоро пола века, а држава се никаквим белегом није одужила овом великану. Зато је Друштво књижевника на челу са Емилом Золом изабрало Огиста Родена да направи споменик. Знамо да Балзак и није био баш неки кицош! Манекен никако! У дугачкој кошуљи-спаваћици проводио је сате и дане манијачки пишући. Његов „режим” живота, ако се то може тако назвати, био је врло суров. Дужан стално, талентован преко мере, са плановима за два живота, писао је сатима и данима без прекида, мало спавао, наливао се литрима кафе и излазио у неко своје време. Зато је и требало наћи модус који би изравнао две уметности, ону списатељску и ову вајарску.

Занимљиво је како се Роден упустио у ову стваралачку авантуру: најпре је отпутовао у Балзаков завичај и град Тур, како би проучио физичке карактеристике становништва, са њима разговарао и затим ишчитавао Балзакова дела. Најпре је то био цртеж, онда рад у глини или гипсу, као припрема за будући рад: „Прави уметници су они који стварају из задовољства. У свом раду ја не измишљам ништа, већ само поново откривам.” Зато је и „одевање” Балзака ишло постепено, као и код сваког „кројача”. Није било пробе, али је на основу скица „искројио” неколико комада одеће. У делу једне од многих соба Музеја Роден данас се налази кутак у којем је изложена ова припрема „облеке” за великог Балзака, неколико гипсаних одливака – предложака, неколико делова одеће „искројених” стоје изложени и ми пратимо ту постепеност његовог „кројачког мајсторлука”. Ту је и „она” бела кошуља, од које ће касније одустати и обући га у огрнут огромни мантил.

На полици се налази и „неколико Балзакових глава”, наравно непосечених, намењених да једна буде ноншалантно загњурена у тај огромни мантил. Роден је очито дуго размишљао како да га изведе у свет! Он пита Камиј Клодел, своју ученицу и „љубовцу” за мишљење о статуи Балзака. Она му пише: „Мислим да је веома лепа и веома велика и најбоља од свих скица које сте направили. Нарочито је лепо наглашен ефекат главе, која је у контрасту с једноставношћу драперије, апсолутно сјајно смишљен и упечатљив. Допада ми се такође и идеја о рукавима који лелујају, што добро одражава немарног човека од духа, какав је био Балзак. Све у свему, верујем да очекујете велики успех нарочито код својих познавалаца који не могу пронаћи никакво поређење између те статуе и свих које су до сада красиле Париз!”

Огист Роден је направио револуцију у вајарству, у слободи форме, снажној емоцији и разумевању Балзаковог карактера. Било је такође важно како уобличити лице и главу. Била је то револуционарна скулптура, висока готово три метра, гледана из даљине била је огромна маса из које се једино глава издиже. Изложена је 1898. године у Париском салону. Међутим, Друштво књижевника је било разочарано и одбило је да је преузме, јер очекивали су портрет, а добили су симбол, па је тек 1939. године, тридесет једну годину касније, изливен у бронзи и постављен у врт Музеја Огиста Родена. Загледан у даљину, у тренутку док размишља и јури инспирацију, вероватно за будући роман, заоденут у огроман огртач до земље, који обавија тело, као асоцијација на Балзакову кућну хаљину.

И зато кад у даљини угледате скулптуру, одмах вам је јасно – То је Балзак!