Kako je Roden odevao Balzaka

Veliki tvorac Ljudske komedije, Onore de Balzak, napustio je svet u pedeset prvoj godini, ostavivši svoju ogromnu književnu građevinu ipak nezavršenom, a tek venčanu suprugu Evelin Hansku ucveljenom udovicom. Viktor Igo bio je jedan od mnogih prijatelja, pisaca i umetnika u posmrtnoj povorci na groblju Per Lašez. Održao je i govor, rekavši: „Danas nosimo crninu zbog smrti čoveka talenta; nacija žali za čovekom genijem!”

Međutim, prošlo je skoro pola veka, a država se nikakvim belegom nije odužila ovom velikanu. Zato je Društvo književnika na čelu sa Emilom Zolom izabralo Ogista Rodena da napravi spomenik. Znamo da Balzak i nije bio baš neki kicoš! Maneken nikako! U dugačkoj košulji-spavaćici provodio je sate i dane manijački pišući. Njegov „režim” života, ako se to može tako nazvati, bio je vrlo surov. Dužan stalno, talentovan preko mere, sa planovima za dva života, pisao je satima i danima bez prekida, malo spavao, nalivao se litrima kafe i izlazio u neko svoje vreme. Zato je i trebalo naći modus koji bi izravnao dve umetnosti, onu spisateljsku i ovu vajarsku.

Zanimljivo je kako se Roden upustio u ovu stvaralačku avanturu: najpre je otputovao u Balzakov zavičaj i grad Tur, kako bi proučio fizičke karakteristike stanovništva, sa njima razgovarao i zatim iščitavao Balzakova dela. Najpre je to bio crtež, onda rad u glini ili gipsu, kao priprema za budući rad: „Pravi umetnici su oni koji stvaraju iz zadovoljstva. U svom radu ja ne izmišljam ništa, već samo ponovo otkrivam.” Zato je i „odevanje” Balzaka išlo postepeno, kao i kod svakog „krojača”. Nije bilo probe, ali je na osnovu skica „iskrojio” nekoliko komada odeće. U delu jedne od mnogih soba Muzeja Roden danas se nalazi kutak u kojem je izložena ova priprema „obleke” za velikog Balzaka, nekoliko gipsanih odlivaka – predložaka, nekoliko delova odeće „iskrojenih” stoje izloženi i mi pratimo tu postepenost njegovog „krojačkog majstorluka”. Tu je i „ona” bela košulja, od koje će kasnije odustati i obući ga u ogrnut ogromni mantil.

Na polici se nalazi i „nekoliko Balzakovih glava”, naravno neposečenih, namenjenih da jedna bude nonšalantno zagnjurena u taj ogromni mantil. Roden je očito dugo razmišljao kako da ga izvede u svet! On pita Kamij Klodel, svoju učenicu i „ljubovcu” za mišljenje o statui Balzaka. Ona mu piše: „Mislim da je veoma lepa i veoma velika i najbolja od svih skica koje ste napravili. Naročito je lepo naglašen efekat glave, koja je u kontrastu s jednostavnošću draperije, apsolutno sjajno smišljen i upečatljiv. Dopada mi se takođe i ideja o rukavima koji lelujaju, što dobro odražava nemarnog čoveka od duha, kakav je bio Balzak. Sve u svemu, verujem da očekujete veliki uspeh naročito kod svojih poznavalaca koji ne mogu pronaći nikakvo poređenje između te statue i svih koje su do sada krasile Pariz!”

Ogist Roden je napravio revoluciju u vajarstvu, u slobodi forme, snažnoj emociji i razumevanju Balzakovog karaktera. Bilo je takođe važno kako uobličiti lice i glavu. Bila je to revolucionarna skulptura, visoka gotovo tri metra, gledana iz daljine bila je ogromna masa iz koje se jedino glava izdiže. Izložena je 1898. godine u Pariskom salonu. Međutim, Društvo književnika je bilo razočarano i odbilo je da je preuzme, jer očekivali su portret, a dobili su simbol, pa je tek 1939. godine, trideset jednu godinu kasnije, izliven u bronzi i postavljen u vrt Muzeja Ogista Rodena. Zagledan u daljinu, u trenutku dok razmišlja i juri inspiraciju, verovatno za budući roman, zaodenut u ogroman ogrtač do zemlje, koji obavija telo, kao asocijacija na Balzakovu kućnu haljinu.

I zato kad u daljini ugledate skulpturu, odmah vam je jasno – To je Balzak!