Surfer na crnom talasu

Malo koji pozorišni reditelj može da se pohvali time da mu je Ivo Andrić dolazio na generalne probe, da mu je lično Josip Broz zabranio predstavu „Kad su cvetale tikve” i da je na Filmskom festivalu u Puli, na projekciji svog filma „Nokaut”, sedeo pored Tita, Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, sve vreme gledajući u prstenje na njenim rukama (dok je žiri mozgao o tome da li će i film biti zabranjen kao „Tikve”), da je bio ortak Andžeja Vajde, Bergmana, Hercoga, Bertolučija, Bobija Fišera, Spaskog, da je helikopterom „oduvao” publiku na jednoj spektakularnoj predstavi u Budimpešti – kao renesansna ličnost Bore Draškovića.

Ovaj pozorišni, filmski i televizijski reditelj, dokumentarista i univerzitetski profesor nedavno se vratio na „mesto zločina” u JDP, odakle je otišao posle čuvene zabrane, da tu proslavi 91. rođendan i da predstavi svoja sabrana dela u izdanju „Prometeja”, a dobitnik je i Zlatnog pečata Kinoteke. Na skorašnjem Beldoksu prikazan je film Darka Bajića „Film do usijanja–Boro Drašković”.

Vitez svojih poziva Boro Drašković, koji je uvek bio spreman za putovanje i film, smatra da je traganje za slobodom osnov svih profesija na svetu. „Surfovao je na crnom talasu”, a jedan od njegovih uzora veliki je majstor Aleksandar Saša Petrović, „koji je uveo naš filmski pogled na svet u svet”, kako kaže.

Oženjen je scenaristkinjom Majom Drašković. U razgovoru sa Darkom Bajićem rekao je da reditelj jednostavno izabere najdražu glumicu, a sa ženom piše scenario. Uvek sa nepogrešivim etičkim načelom u srcu, ovaj stvaralac jasno razlikuje ljude koji prave hleb i one koji prave filmove od onih koji ih zabranjuju. Dve stvari pokazale su mu našu crnu stvarnost – prva je zabrana „Tikava”, a druga je rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu, kao gaženje najdelikatnijeg osećanja.

Rođen je u Sarajevu 1935, diplomirao je na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u klasi Huga Klajna i od tada je vezan za Joneska. Iz Narodnog pozorišta u Sarajevu prešao je u JDP, a od 1976. godine predavao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za sebe kaže da je u stvari poljski đak, da su ga Kavalerovič i Vajda učili filmu.

Vrsni je šahista, igrao je sa Bobijem Fišerom, a kao dete pobedio je velemajstora Rosolima u Sarajevu. Sa Spaskim je snimio tri filma. Svet vidi u ukrštaju lepote i košmara, kaže da u haosu današnjice čoveku nedostaju ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost.

Njegovi filmski junaci ginu. U „Horoskopu”, „Nokautu” i u njegovom filmu iz 1985. „Život je lep”, po priči „Nasilje” Aleksandra Tišme, gde završna apokaliptična dokumentaristička scena prikazuje pokolj kitova na Grenlandu. Prema rečima Milana Vlajčića, ovaj film nagovestio je strašnu budućnost koja je dolazila, o njoj je Boro pisao i u svojim knjigama.... Njegov nagrađivani film „Vukovar jedna priča” gostovao je na više od 14 festivala, dobitnik je priznanja za mir i toleranciju u Jerusalimu, ali je njegova projekcija bila zabranjena u Palati UN. U „Nokautu” su igrale najlepše glumice tog doba, Barbara Buše i Margaret Li, uz domaće zvezde Milju Vujanović i Jagodu Kaloper, koje je Boro Drašković razodenuo i poprskao bojom, sa poetskom vizijom ljubavi i istine, kao vatre u kojoj glumac kao fitilj sagoreva.