Србија ради – аутопут се гради

Торонто – Стари људи из народа, говорили су: „Пре него што се кућа почне правити, прво се изгради путдо плаца! Тек онда се може почети са радовима”.

Морам признати да сам једном приликом због неизграђеног аутопута Хоргош–Пожега био принуђен и да лажем. У Београд је стигао мој пословни партнер из Америке, а презентација у Нишу. Све сам испланирао до детаља. На аеродрому у Београду сместио сам га у ауто и правац – Ниш. Возач је добио инструкције да се са аутопута не скреће ни за живу главу! Американац, успешан човек, радио за НАСУ, одушевљен нашим аутопутем, па успут запиткује колико још оваквих имамо. Ето, тад слагах да имамо читаву мрежу још и бољих. Не знам шта ми би...

Све време вожње до Ниша окретао сам тему на српске историјске чињенице, јер тамо боље стојимо него са аутопутевима. Захваљујући технолошком чуду које се зове Интернет, спречих још један могућ инцидент, па Американца не одведох у онај високи стари хотел у центру Ниша, који је у фази распадања, већ собе резервисах у малом приватном хотелу на оближњем брду са идиличним погледом на град.

Тако сам га и вратио у Београд и то по мраку, где смо преспавали у једном лепом хотелу у Земуну. Колега је био очаран Србијом...

Прошлог лета обишао сам фамилију, пријатеље и пословне сараднике у Бањалуци, Загребу и Ријеци. Хрватске аутоцесте су ме одушевиле. Гарантујем да су им аутопутеви бољи од ових у Канади. Веома је важно то што су изградили комплетну мрежу аутопутева, повезујући тако целокупну државу. Кажу, од Загреба до Сплита стижу за мање од три сата. Уживао сам у брзој вожњи. Возећи тако израчунао сам да је повољније да робу шаљем из Канаде у Ријеку него у Бар. Бољи путеви и сигурнија и бржа достава до Београда.

Назад у Србију! Аутопут Хоргош–Пожега требало је према обећањима министара да се гради још пре две године. Али почетак радова увек нешто кочи, влада, скупштина, па закони о концесији, нека мувања концесионара, и на крају проблем у вези са банкарским гаранцијама. Доста је било, ред је да неко изађе пред јавност и предложи нешто ново! Пошто се нико није јавио за реч, користим прилику да предложим моју идеју.

Бивша СФРЈ, а понајвише Србија изградили су целу Африку и Блиски исток. Радило се успешно и у Европи. Правили смо путеве, мостове, тунеле, бране, објекте, болнице. Били смо на добром гласу. Имали смо најбоље грађевинске стручњаке, али и опрему. Истина, данас су многа предузећа доведена до просјачког штапа, опрема је опљачкана, стручњаци су без посла, радна снага или штрајкује или је на бироима за запошљавање. Приватизоване грађевинске фирме су се консолидовале и раде све боље.

Хоћу да кажем да и поред свих ових проблема наша држава може самостално да изгради аутопут Хоргош–Пожега.

Пре него што пређем на детаље овог подухвата, морамо да схватимо неке чињенице. Прво, ако пут ради концесионар, већ видимо да има проблема са банкарским гаранцијама. Ако и почне да ради, радиће од наших пара, јер наплаћиваће путарину на до сада довршеним деоницама. Прве године би могао да инкасира око 39 милиона евра. Друго, кад почне да ради, прво ће да запосли све наше домаће капацитете, па ћемо буквално испасти будале: од наших пара од убране путарине наши подизвођачи раде пут у име концесионара који опет убира путарину, а тиме и профит. Потпуна глупост, по нас.

Још на првим часовима пословног менаџмента студенти се упознају са чињеницом да је највећа компанија у једној држави управо сама држава. Имајући у виду да је то заиста тачно, онда је у Србији највећа компанија држава Србија. Као таква, она је способна да добије одговарајуће кредитне гаранције од било које појединачне или групе банака. На располагању су јој ММФ, Европска банка за обнову и развој, Европска агенција за реконструкцију, Дојче банка али и могућа група страних банака које увелико трљају руке задовољни успехом свог заната у Србији. Било би ту и грејс периода.

Србија, дакле, има неопходне гаранције и поуздане изворе финансирања. Још напомињем да ће земљиште које ће се експроприсати припасти држави Србији чиме би и имовинско-правни односи били решени.

Идемо даље, стручњаке имамо. Можемо пројектовати аутопут око света ако треба. Радне снаге имамо напретек. У целокупном пројекту запослили бисмо хиљаде радника са бироа. Материјал имамо, јер имамо наше каменоломе и фирме за производњу квалитетног бетона и асфалта. Запослили бисмо сваку грађевинску машину и камион. Оно што немамо приватници би увезли и радили на уговор за државу.

Сав новац остајао би у земљи! Наплатом путарине са завршених деоница, држава би лако отплаћивала кредитне рате и инкасирала профит.

Са Војводином бисмо се лако договорили и заједнички као једна земља радили бисмо на изградњи аутопута. Тиме би се учврстило јединство покрајине са целокупном Србијом. И не само то, заједничким радом радника из целе земље ујединио би се и народ у једној акцији коју новија Србија не памти. Србија хоће, Србија може. Сами радимо, сами отплаћујемо кредит, али и зарађујемо.

Сећам се да сам као основац одлазио са школом на пошумљавање голети и то баш у мом селу, па и данас кад прођем тим крајем осетим понос видевши високо у небо израсле четинаре. Верујем да могу да препознам оне које сам својом руком засадио у камењару брда поред реке Чемернице.

Радовима би руководила одабрана група стручњака, искусних и поштених, а своје резултате би приказивали влади, скупштини и свеколиком грађанству путем медија.

Предлажем да се на свакој наплатној рампи, на трговима већих градова поставе електронске табле које ће приказивати стање отплате кредита од прикупљене путарине. То би отворило врата новим пројектима и пробудило народ да верује у себе, изабране политичаре и своју светлију будућност.

Србија сама ради – аутопут се гради
Ко то каже ко то лаже да Србија неће моћи
Хоће моћи и аутопут ће нама доћи
Од севера па до југа
Раде сложно друг до друга
Србија нам није мала аутопут је сама дала!

Менаџер