Какви су „миленијалци”

Сврставање људи у генерације, упркос својим ограничењима, даје корисне информације о „духу времена” одређених периода, као и о доминантним трендовима и вредностима. Иако границе између генерација нису оштре, можемо разликовати четири генерације рођених након Другог светског рата: „бејби бум” генерацију (1946–1964), генерацију X (1965–1984), „миленијалце” или генерацију Y (1985–1994) и генерацију З (1995–2012). Свака од ових генерација има неке особине којима се разликује од осталих, што често одражава доминантни начин васпитавања у датим периодима, али и друштвене и културне услове у којима је формирана.

Посебно је интересантна генерација Ипсилон – „миленијалци” – чији припадници данас имају између 24 и 33 године, а чији су родитељи углавном припадници „бејби бум” генерације. Други називи за ову генерацију су „генерација Ја” или „размажена генерација”.

Дисциплиновање као злостављање

Велики део „бејбибумера” је припадао контракултурним покретима током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, тако да су припадници те генерације свој отпор и протест према властитим родитељима преточили у нове, друкчије начине васпитања сопствене деце. У свом погледу на васпитање били су под великим утицајем психоанализе, првенствено „франкфуртске школе” која је спојила фројдизам и марксизам, тако да су ауторитет схватали као нешто негативно, а породицу као место у којем родитељи тлаче и трауматизују своју децу. То је довело до популарности „анти-педагогије” и веровања да је циљ васпитања створити „слободну децу” чији су сви потенцијали остварени.

Као резултат оваквог приступа настао је модел васпитања у коме се оно изједначава и своди на пружање љубави, а сваки покушај дисциплиновања и родитељски конфликт са дететом се схватао као неки облик злостављања, трауматизовања и гушења дететове природе. Стручњаци тог доба су препоручивали пермисивно или попустљиво васпитање као пожељан модел. Стално хваљена деца, засипана порукама да су посебна, изузетна, талентована, натпросечна, веома интелигентна, вредна итд., последично су стицала веома позитивну слику о себи и сопственој важности. Како нису била дисциплинована, она нису развила самодисциплину и радне навике што је касније, у одраслијем добу, довело до тога да своју веома позитивну слику о себи нису могла да оправдају стварним резултатима и животним постигнућима.

Према истраживању Џин Твенги оно што највише карактерише миленијалце јесте усмереност на себе, висок ниво самопоуздања, спремност за подухвате, жеља за пажњом јавности, стремљење да се постане позната и популарна личност. То је „безусловно вољена” генерација чији припадници „знају колико вреде” и који сматрају да „заслужују” многе добре ствари у животу само због тога што постоје, што су тако посебни.

Није изненађење да због свега тога ову генерацију обележава висок степен нарцисоидности и егоцентризма. Док је само једна трећина припадника претходне генерације X показивала знакове нарцисоидне личности, чак су две трећине миленијалаца имале ове карактеристике.

Када је у питању ментално здравље, миленијалци су показали значајну рањивост у односу на претходне генерације. Њихово доминантно осећање је анксиозност, а чак је сваки пети склон депресивности.

Нереална очекивања

Разлог за ову рањивост су њихова превисока и нереална очекивања од себе, каријере, љубавних односа, друштвеног статуса и укупног успеха у животу. Упркос високом самопоуздању, талентима и интелигенцији, недостатак радних навика и стрпљивости их је онемогућио да своје снове претворе у реалност. А своју релативну неуспешност су почели да доживљавају као знак неспособности и ниже вредности. Док су једни одговорност за неуспех и разочарање тражили изван себе, у другим људима и друштвеним условима, код других се нереално позитивна слика о себи претворила у нереално негативну слику.

Отрежњујуће је деловало истраживање Керол Двек која је доказала да сталне похвале стварају фиксирану позитивну слику о себи која демотивише младу особу да се развија, те да је много боље наглашавати и похваљивати дететов труд који је довео до неког успеха.