Звездаш из бањичког солитера

Одрастање на Бањици током деведесетих година одиграло је кључну улогу у формирању народног посланика Владимира Ђукановића. Искуство у уличном преживљавању помогло му је да буде упоран и истрајан у суровој животној и политичкој арени. Политички противници му одају признање да не бежи од телевизијских дуела, док он тврди да нема шкакљивих тема већ само људи који нису спремни да се јавно боре за своје идеале. Добровољно се пријавио да буде водитељ Јутарњег програма на ТВ Коперникус како би у контакт емисији са гледаоцима сучелио не само политичке већ и животне ставове.

За себе каже да је скроман, породичан и религиозан човек, који је својим радом стекао све што има у животу.

– Рођен сам у Београду и цео живот провео сам на Бањици. Од рођења станујем на 22. спрату солитера, у стану родитеља, где сада живим са својом породицом. Немам виле, нити бесне аутомобиле. Једино богатство је моја породица. Због емисија, некада на Радију Фокус, сада на ТВ Коперникус, људи ме препознају. Нисам се променио ни за јоту – тврди за себе Владимир Ђукановић.

Локалпатриотизам Бањице

Не крије да обожава Бањицу, некада елитно београдско насеље, у којем су претежно живела војна лица. Верује да су ратови и хиперинфлација допринели да неке од његових комшија покажу праву природу.

– У турбулентним деведесетим годинама на улицама Бањице је било свега. Хтео – не хтео морао сам кроз све то да прођем. Био сам одличан ђак у основној школи „Бора Станковић”, али нисам био штребер. Честе су биле уличне туче у којима сам као клинац учествовао. Нормално је било да испред школе локални дилери продају дрогу и нуде је нама клинцима. Требало је воље и снаге да се све то превазиђе – присећа се Ђукановић и не крије да је од локалних преступника понекад морао да се брани песницама. Породично васпитање и поштовање родитеља, каже, одржали су га на правој страни.

– Било је тешко, јер некада си морао на улици да надмудриш противника да би изашао читав, а било је ситуација када сам песницама морао да чувам главу. На улици смо сви могли да сазнамо како се обија аутомобил и, рецимо, како се претаче бензин из резервоара у време санкција. Упркос животним изазовима, нисам прешао црвену линију и тиме се нисам бавио – истиче Ђукановић.

С поносом каже да су велику улогу у његовом васпитању одиграли родитељи. Отац га је с четири године одвео на стадион Црвене звезде и од тада је редован гледалаца фудбалских утакмица.

– Одласци на стадион и припадност северној трибини су имали велику улогу у мом одрастању. Тада се играло срцем, а образом плаћало. Данас је све другачије–каже Ђукановић.

Присећа се и да је било тешко остати веран црвено-белим бојама, јер у крају су сви навијали за Рад. Пецкања због резултата су била нормална ствар, мада су „радовци” ретко имали прилике за то.

– Нисам хтео да попустим шта год да се догоди. И данас идем на утакмице, само што ја сада водим своју децу на Стадион „Рајко Митић”, с поносом додаје.

Истиче да у младости никада није био срећнији него када је у Барију Црвена звезда победила Олимпик Марсељ и освојила Куп шампиона, а касније у Токију и Коло-Коло, па је постала клупски првак света. Ипак, највише памти утакмицу с Бајерном у Београду. Тврди да памти сваку акцију, сваки секунд стрепње, панике, а потом невиђено весеље и радост... Тврди да је то утакмица живота за сваког навијача Црвене звезде.

И сам се окушао на терену: тренирао је фудбал, и то баш у Раду где је играо левог бека у пионирима. Касније је као кадет прешао у Графичар, али је фудбалску каријеру морао да прекине јер је добио коксаки вирус.

Бежање из школе због плаката

Паралелно са утакмицама, заволео је и политику. То је схватио када су га у Задру гледали с мржњом, само зато што је био Србин и што је носио црвено-бели шал. Трагична судбина очеве фамилије из Босне и Херцеговине, настрадале у Другом светском рату, утицала је на његов однос према Хрватима. Усташе су побиле целу фамилију, остала је жива само најстарија сестра. Са само девет година Владимира је отац одвео у у Јасеновац, који је на њега оставио страшан утисак.

Да ће се распад СФРЈ догодити, каже да је још као клинац могао да осети, а управо се на фудбалским утакмицама јасно видела мржња. Често је одлазио у очево село и каже да је још као мали видео да је прича о братству и јединству наших народа и народности чиста глупост. Јер у Босни и Херцеговини јасно се знало ко живи у ком селу или насељу, да ли Србин или Муслиман држи кафану, чија је радња...

Касније се прикључио радикалима. Пријављивао се да лепи страначке плакате, убацивао је пропагандни материјал у сандучиће, стајао на штандовима, мрзнуо се када је напољу било минус десет, ишао у кампању на плус 40... Касније је отишао у напредњаке.

– Месец дана сам бежао из школе да бих лепио плакате. У Првој београдској гимназији разредна ми је била дивна жена, која ме је спасла да због изостанака не будем избачен из школе – присећа се наш саговорник, који је иначе завршио Правни факултет, а „Магазин” први објављује да ће од фебруара почети да ради као адвокат.

Новинарску срећу окушао је у „Земунским новинама”, „Сведоку”, „Националу” и у „Радикалским таласима”. У јавности је постао познат као водитељ на Радију Фокус, опозиционом медију, где је сваког радног дана од 10 до 13 часова говорио критички о тадашњој власти Бориса Тадића. На посао је ишао аутобусом и трамвајем, а грађани на улицама су га препознавали и хтели да поразговарају с њим и да га подрже у политичкој борби.

Данас волонтерски води јутарњу емисију на ТВ Коперникус где гледаоци разговарају с њим као народним послаником. За разлику од других страначких колега не бори се за функције јер, како тврди, то га не интересује.

Ђукановић каже да је као клинац у странци добио прилику да се покаже и докаже.

– У политици сам се руководио правилом да ћу радити оно шта ми Бог да: данас си на функцији, сутра не мораш да будеш – поручује.

Ипак, закључује да све у животу дође и прође, али је најважнија породица. Зато каже да му је највећа подршка супруга Маја, а највеће животно благо деца Димитрије и Ђорђе. Крајем прошле године придружила им се и ћерка Јелисавета.