Српски оџак без чувара

Само у 13 комуналних предузећа и још око тридесетак мајсторских радионица широм земље има око 250 званичних димничара, али се у Ужицу, Ваљеву или Зрењанину, градовима који се ових дана боре са смогом, тешко проналазе ови квалификовани мајстори Сезона рада за димничаре није зима већ лето. Од априла до септембра. Барем тако налажу закони овог заната. Нажалост, грађани се радника у црним униформама, гаравог лица, са четкама на дугој сајли сете тек од октобра када почне сезона ложења. Чим захладни, а оџак нешто не вуче добро, сетимо се димничара. О превентиви нико не размишља.

Током хладне сезоне догађа се да само у једном дану у Београду више од 350 грађана зове у помоћ мајсторе за преглед или чишћење димњака. Београђани се још могу сматрати срећним, јер у таквим ситуацијама имају коме да се обрате. Становницима Ужица, Ваљева, Зрењанина није лако, јер у овим градовима нико се званично не бави овим послом. Ове зиме грађани Ваљева и Ужица су већ могли да осете последице недовољног броја оџачара, јер су једва могли да дишу када је због атмосферских прилика и сезоне ложења смог „оковао” њихове градове. У бројним насељима, мањим и већим, широм Србије овај занат је замро, па се прегледом и лечењем оџака, ложишта, пећи, грејним инсталацијама бави ко стигне. Негде сами домаћини, понегде таксисти... У другим земљама димничари су, годинама уназад, опремљени мерачима за загађење ваздуха, мини-роботима...

У нашој земљи са 198 општина ради, наиме, само 13 јавних предузећа са сектором димничарства и још око тридесетак регистрованих мајсторских радионица. Некада је посао чишћења сулундара био резервисан за домаћице, али је незамисливо, у 21. веку, са становништва безбедности од пожара, загађења ваздуха, уштеде енергије то препуштати приученима, односно аматерима.

О положају, обуци и проблемима димничарства у Србији за „Магазин” говори Ирена Кулић, директорка маркетинга и односа са јавношћу Комуналног предузећа „Димничара” АД из Београда, предузећа које следеће године обележава седам деценија рада.

1. Колико у Србији има димничара?

Недовољно. Тачан број је тешко утврдити јер се посао обавља на црно, нарочито у неразвијенијим општинама. Већ дуго није рађена евиденција димничара, али по нашим подацима само 250 димничара одржава 1,5 милиона димњака (ложишта у индивидуалним домаћинствима) у Србији.

2. Да ли постоји школа за ово занимање?

Не постоји школа, већ се стручно оспособљавање обавља кроз праксу у предузећу које обавља ту врсту делатности. Формално школовање је мањи проблем од недостатка, чак непостојања јединствених норматива за обављање ових услуга. Само 13 јавних предузећа има димничарско одељење или сектор, или пак обавља ту делатност. Постоји и тридесетак мајсторских радионица. Ту се онда с разлогом можемо запитати о квалитету обављене услуге и стручности.

Примера ради, у Ужицу, Ваљеву, Зрењанину нико званично не обавља ову делатност. Грађани сами чисте своје димњаке. То говори о томе да је ово потпуно неуређена област, а требало би да представља једну од битнијих карика у безбедносном, здравственом и еколошком систему.

3. Да ли је ово посао који ће нестати у будућности? Колико су димничари потребни због све веће потребе смањења емисије штетних гасова и заштите од пожара?

Не треба да бринемо: као и код неких других професија, и овде се посао унапређује и мења. Колико су нам димничари потребни најлакше могу да објасним примером: пре пет година Београд је од нашег предузећа наручио пројекат „Мерење емисије димних гасова из индивидуалних топлотних извора”. Пројекат смо спровели у 10 београдских општина. Од укупно 600 мерења, 414 су прелазила прописане граничне вредности емисија. Од тог броја 354 су мерена на ложишним уређајима на чврста горива, а осталих 60 на уређајима на природни гас. Ови подаци указују колико индивидуална ложишта утичу на квалитет ваздуха и тиме на здравље становништва. Никако се не смеју заборавити енергетска ефикасност и заштита од пожара.

4. Ко су данас у Србији легални димничари ?

Углавном мушкарци, мада могу да раде и жене. До скора је и код нас била једна дама, али је она отворила своју радионицу. Услов да се посао добије је лекарски извештај да је особа способна за рад на висини и у скученом простору, као и да не пати од алергија и плућних болести. Димничар је занимање са бенефицираним радним стажом. Последњи радник који је недавно пензионисан је рођен 1963. године. Почео је да ради са 18 година и са 54 године је отишао у пензију. Просечна старост запослених је око 40 година.

5. Колико се ово занимање цени у земљама Европске уније?

Много боље и озбиљније. Те државе имају уређене прописе, постоје школе, издају се лиценце за рад. Димничарством не може да се бави било ко. Траже се стручност и обавезна дозвола за рад, а за непоштовање димничарских прописа, прописане су високе казне. На тај начин се држава стара о здрављу становништва, спроводи заштиту од пожара, али и брине о имовини, енергетској ефикасности и заштити животне средине.

Код нас и лица која обезбеђују објекте морају да поседују неке лиценце, па је апсурд да димничар може бити било ко.

6. Србија је, ипак, чланица Европског удружења димничара. Шта то значи за нас?

На тај начин смо упознати са свим новинама које се појављују у овом послу. Желимо да пренесемо добру праксу, да упознамо законодавце са прописима ЕУ, да створимо услове за савремено димничарство. Београд је 2014. био домаћин Европског конгреса димничара на коме је било представника из више од 20 земаља са којима смо на округлом столу разменили искуство и сазнали многе новине.

7. Како је било у прошлости?

Београд је првог стручног димничара добио 1863. године. Био је то Ламберт Клузачек који се доселио из Чешке. Двадесетак година касније, 1886, димничар Јован Ђорђевић је први који је покушао да добије концесију за обављање делатности. Први еснаф основан је 1891. године. Правила су постојала, као и разна удружења. У првим деценијама 20. века – 1926. донет је правилник о раду и наплати димничарских такси. Постојала су њихова гласила. Чак је 19. јануара 1930. одржан Конгрес димничарских помоћника у Београду. Свест о чишћењу димњака и борби против пожара постојала је и пре сто година.

8. Шта чини основни алат димничара?

Штосер – димничарска четка, ђилда – димничарска кугла, мердевине, димничарска огледала. Међутим, нисмо остали изопштени из технолошког развоја. Тако је сада сасвим уобичајено да се користе камере за снимање унутрашњости канала, уз чију помоћ се лако детектује проблем. Користе се и анализатори за мерење продуката сагоревања и енергетске ефикасности ложишних уређаја. За прегледе у великим објектима са централизованим системом за грејање и хлађење, какви постоје у свим великим тржним центрима, хотелима, али и у згради Војномедицинске академије користе се роботи за чишћење сувих вентилација. Димничари у свету, па тако и код нас, задужени су за оне канале кроз које у акционим филмовима јунаци тајно пролазе како би стигли до неке просторије.

9. Шта све улази у „опис посла” димничара?

Стручна подручја за рад димничара у Европи су: противпожарна заштита, безбедносно-техничке мере, заштита животне средине, хигијена стамбених просторија, санације димњака, утврђивање и спречавање опасности на раду… Осим што доносе срећу, они се баве врло озбиљним пословима.

10. Како повратити интересовање младих за ово занимање које очигледно нестаје на нашим просторима?

Школовањем, стручним обукама и лиценцирањем. Тада посао димничара неће више моћи да обавља свако ко набави униформу и димничарски алат, а уз то је потребно утврдити нормативе у овој области.