Милан један у десет милиона

– Ипак кре­не­мо за­јед­но. Иако сам био мно­го пи­јан, Че­ди сам дао сво­ју ка­ци­гу пре не­го што смо се­ли на мо­тор. Во­зио сам 170 ки­ло­ме­та­ра на сат. Ни­сам се за­у­ста­вио ис­пред ње­го­ве ку­ће, већ сам про­ду­жио пре­ма бол­ни­ци где је ши­рок пут и  хтео сам ту да окре­нем мо­тор и да дру­га у по­врат­ку оста­вим ис­пред дво­ри­шта. Али, оста­вио сам га у бол­ни­ци – при­се­ћа се Ми­лан те коб­не но­ћи.

При огром­ној бр­зи­ни мо­тор је уле­тео у кри­ви­ну и за­ку­цао се у трем јед­не про­дав­ни­це. Пред­њи то­чак на­ле­тео је на ивич­њак па је Ми­лан гла­вом ди­рект­но уда­рио у др­ве­ну гре­ду. Остао је не­по­ми­чан ту да ле­жи. Ње­гов друг је при удар­цу ис­пао са мо­то­ра, али, нај­ве­ро­ват­ни­је за­хва­љу­ју­ћи ка­ци­ги ко­ју му је Ми­лан усту­пио, ње­го­ве по­вре­де ни­су би­ле опа­сне по жи­вот.

– Уне­ли су ме у бол­ни­цу и ни­су ми да­ва­ли ни­ка­кве шан­се. Очи­сти­ли су ра­ну ко­ли­ко су мо­гли и пр­во ни­су ни раз­ма­тра­ли мо­гућ­ност да ме пре­ве­зу у Бе­о­град. Ме­ђу­тим, ипак су ре­ши­ли су да ме пре­ба­це у Ур­гент­ни цен­тар уз сум­ње да ћу из­др­жа­ти до из­ла­за из По­жа­рев­ца – при­ча Ми­лан.

Усле­ди­ла је хит­на опе­ра­ци­ја ко­ју је из­ве­ла др Ли­ди­ја Ша­рић, не­у­ро­хи­рург. Бор­ба је тра­ја­ла ду­же од три са­та. Ми­ла­но­ви ро­ди­те­љи очај­ни и не­у­те­шни због цр­них прог­но­за из По­жа­рев­ца, до­би­ја­ју ин­фор­ма­ци­ју да им де­те ди­ше, да још ни­је све из­гу­бље­но. Али, на­кон опе­ра­ци­је Ми­лан упа­да у ко­му и у том ста­њу ле­жао је 40 да­на, го­то­во без на­де да ће се ика­да про­бу­ди­ти. 

– Дру­ги или тре­ћи дан по­сле опе­ра­ци­је от­ка­жу ми плу­ћа, па се по­ја­ви кан­ди­да на ра­ни, па ме по­сле на­пад­ну раз­не бак­те­ри­је. Кад су се њих ре­ши­ли до­би­јем сеп­су, плу­ћа поч­ну да от­ка­зу­ју... Ипак, све сам то по­бе­ђи­вао у не­све­сном ста­њу. Да сам фи­зич­ки био сла­би­ји не бих под­нео – ка­же он.

А он­да се до­го­ди­ло то „чу­до”. По­чео је да се бу­ди. Од­мах је па­ла од­лу­ка да га она­ко по­лу­све­сног хит­но пре­ба­це на Вој­но­ме­ди­цин­ску ака­де­ми­ју, где је бри­гу о ње­му пре­у­зео др То­пли­ца Ле­пић, не­у­ро­лог. Ми­лан је у ко­му пао са 115 ки­ло­гра­ма, а про­бу­дио се са 75. Био је бу­дан, али ни­је го­во­рио. А он­да, 50. да­на од не­сре­ће, из чи­ста ми­ра обра­тио се ме­ди­цин­ској се­стри ко­ја је да­но­ноћ­но бде­ла над њим.

– Ре­као сам јој она­ко жар­гон­ски, у мом ста­ром сти­лу: „ Ке­во, по­зо­ви ми ћа­ле­та!”

Она ме за­гр­ли и ре­че да не­ма број, да јој из­дик­ти­рам. Пра­во је чу­до би­ло ка­да сам, као да се ни­шта ни­је де­си­ло, „из то­па” из­де­кла­мо­вао та­тин број. Ка­да је ви­део да га зо­ву са ВМА, но­ге су му се од­се­кле од стра­ха од ло­ших ве­сти. Али, се­стра му је ре­кла: „Пи­та Ми­лан ка­да ће­те да до­ђе­те”.

Ми­лан је ку­ћи до­шао у де­цем­бру. Го­во­рио је, до­ду­ше те­шко, али ни­је мо­гао да хо­да. Усле­дио је сва­ко­днев­ни рад са те­ра­пе­у­том, од­ла­зак у ба­њу. На­кон осам ме­се­ци те­шке бор­бе, мо­гао је да се при­диг­не из ин­ва­лид­ских ко­ли­ца, али уз не­чи­ју по­моћ. Сам је на на­ге стао тек у ма­ју на­ред­не го­ди­не.

Про­гла­шен је ме­ди­цин­ским чу­дом, јер, ова­кве по­вре­де пре­жи­ви је­дан у ми­ли­он, а пот­пу­но се опо­ра­ви је­дан у де­сет ми­ли­о­на. Ми­лан је био тај је­дан.

Уз је­два ви­дљи­ве смет­ње при хо­ду и бла­го успо­ре­ни го­вор, Ми­лан Ми­тић је са­да до­бро. При­хва­тио је се­бе, а и око­ли­на га је, ка­же, при­хва­ти­ла. По­чео је и да ра­ди. Град­ска упра­ва По­жа­рев­ца за­по­сли­ла га је као ин­ва­лид­но ли­це, на че­му им је он, ка­же, ве­о­ма за­хва­лан. Дру­жи се са при­ја­те­љи­ма, из­ла­зи, али ње­гов жи­вот се из ко­ре­на про­ме­нио. За ал­ко­хол и лу­ду во­жњу, у ње­го­вом жи­во­ту ви­ше не­ма ме­ста.

– Не же­лим ви­ше да бу­дем про­бле­ма­ти­чан мо­мак. Све се про­ме­ни­ло ка­да сам ви­део огром­ну ту­гу у очи­ма мо­јих ро­ди­те­ља и при­ја­те­ља ко­ји ми зна­че.  

По­сле не­ког вре­ме­на Ми­лан је још јед­ном до­ка­зао да је „је­дин­ствен”. Од­лу­чио је да свој лош при­мер упо­тре­би као до­бар при­мер за мла­де. Нај­пре је сни­мио ви­део-клип са по­ру­ком „Не­мој да во­зиш кад пи­јеш”! Ве­ли­ки број пре­гле­да на „Ју­тју­бу” на­вео га је да оде ко­рак да­ље. Ја­вио се по­жа­ре­вач­кој по­ли­ци­ји и пред­ло­жио да за­јед­но др­же три­би­не по шко­ла­ма.

– Де­ца мно­го емо­тив­но ре­а­гу­ју на мо­ју при­чу. Не­ки поч­ну и да пла­чу, те­шко ми је јер сва­ки пут све из­но­ва пре­жи­вља­вам, али ва­жно ми је да им ду­бо­ко уса­дим ка­ко не тре­ба да се по­на­ша­ју у жи­во­ту, јер са­мо је јед­на се­кун­да до­вољ­на да га из­гу­би­мо – ка­же ју­нак ове при­че.

Пре ме­сец да­на осно­вао је и Удру­же­ње „Ми­лан Ми­тић је­дан у 10 ми­ли­о­на” за еду­ка­ци­ју, про­мо­ци­ју без­бед­но­сти у са­о­бра­ћа­ју и по­моћ по­вре­ђе­ни­ма. Же­ља му је да оби­ђе све шко­ле у Ср­би­ји, па и ре­ги­о­ну. Сти­дљи­во ка­же да му је по­треб­на по­моћ и по­др­шка свих љу­ди до­бре во­ље.