Пепељуга из „треће смене”

Без обзира на порекло, образовање и радни статус, оног тренутка када се врате са посла великом броју жена у Србији почиње да откуцава ново радно време – тзв. трећа смена. У балканским условима то значи да породичне обавезе неутралишу све титуле и дипломе, а успешна пословна жена претвара се у Пепељугу са лонцем, кецељом и варјачом у руци.

Управо то потврђују и најновија истраживања која износе податак да дванаест одсто испитаника, женског и мушког пола, жену најрадије види као домаћицу. Слободно време је категорија коју мали број њих познаје и има привилегију да квалитетно користи.

Без обзира на то што су, последњих деценија, успеле да искораче из патријархалног оквира, да превазиђу вековима укорењен подређен положај и постану колико-толико равноправан пословни партнер мушкарцима, велики број жена и даље није аболиран од обављања кућних обавеза, састављених од прања и пеглања веша, чишћења куће, спремања ручка, решавања домаћих задатака, а неретко и мењања осигурача и плинских боца.

Мађионичарка од првог до првог

У том сегменту признаје јој се лидерска позиција. Она је прва која треба да се лати усисивача, шпорета и пегле. Ипак, рад овог „лидера”, који често мора да буде мађионичар да би плату „развукао” од првог до првог, не само да није плаћен, већ није ни цењен. То је онај, тзв. невидљиви рад, који постаје видан тек када осване брдо неопраног посуђа и необављених кућних послова.

Према степену економске моћи, оствареним правима и слободама, већина жена у свету, а и код нас, још корача бар неколико корака иза мушкараца. Наравно, част изузецима које су успеле да их престигну!

Различите идеологије различито су и посматрале улогу жене у друштву. Док су је „конзервативније” виделе као „машину” за рађање и васпитање деце, „либералније” су схватиле да је могу добро употребити на тржишту рада и капитала, као „погон” за прављење новца. Политичарима су добродошле као гласачко тело које лако могу да фасцинирају, али пре свега у јеку изборних кампања.

А ту је, наравно, и „холивудски терор” идеала вечне младости и лепоте, чему служи армија пластичних хирурга, козметичара, фитнес тренера, гуруа… Може ли таква, „супержена” трећег миленијума да се одупре овим утицајима и пронађе време само за себе?

Према речима проф. др Зорице Томић, комуниколога, у савременој епохи у којој је све стандардизовано и формализовано, и слободно време које поједини теоретичари културе дефинишу као простор игре, разоноде и духовне упитаности постаје нека врста задатка.

– Савети које женама упућују медији, који се јављају као агенти капитала, усмеравају их на непрекидни и „лековити” шопинг, одлазак у теретане, козметичке салоне и ординације пластичне хирургије. Нема предлога о читању књига, бављењу уметношћу или развијању духовности. Слободно време је постало подређено императиву капитала – категорична је наша саговорница.

Она указује да је дошло до промене статуса и улоге домаћице која је у српском друштву, донедавно, имала повлашћен положај. Сада се појавила нова категорија – принудних домаћица и принудног слободног времена.

Када гледате телевизијску емисију у којој жене пристају да на неколико дана замене своју породицу одласком у другу можете да уочите специфичан културолошки феномен. Видите да постоји јасан раскорак између жене у провинцији и граду. Тамо где нема посла жена је у подређенијем положају и прихвата улогу домаћице. При том, од жене се овде очекује да непрестано држи крпу у руци, кува, спрема, пегла, било да је запослена или није. Тај рад у кући се код нас, нажалост, не вреднује адекватно, док на Западу он има своју тржишну цену. Питање капитала задире у све, па и у сферу слободног времена – каже Томић.

Физички и емотивни трошак

Сличан став износи и проф. др Анђелка Милић, са катедре за социологију Филозофског факултета у Београду, која истиче да посао жене у домаћинству нема карактер рада.

– Колико год да је оптерећена, жена у кући наставља да обавља „домаћи рад”. Подједнако уморном се осећа и запослена и незапослена жена. Рад у кући се третира као потреба жене да задовољи своју породицу. Када се све то идеолошки пребаци на жену, а она не добија признање, њено биће се осећа презрено – наглашава професорка Милић и додаје да се жена при таквим обавезама троши, не само физички, већ и емотивно.

– У Африци жена још увек километрима носи воду до своје куће, што није случај у Европи. У доба технолошког напретка постоји доста апарата, од усисивача, веш-машине, миксера, који жени физички олакшавају посао, али проблем је што се она у том раду духовно троши и исцрпљује. Њена брига о другима нема карактер друштвеног признања, осим ако није узвраћена љубављу најближих, што често није случај. Жена се тада осећа крајње занемарено и експлоатисано, а често ради у условима сталне напетости и тензија – закључује Анђелка Милић.