Сликарка у свету моде

Тешко питање поставили смо Драгани Огњеновић по завршетку ауторске ревије на којој је приказала моделе за актуелну сезону и којом је отворена сезона зимских, модних дешавања у Београду.

– Да ли имате неки комад одеће јарке боје у свом ормару? Уследила је кратка станка и онда, уз широки осмех, одговор – „Да, сетила сам се имам један циклама шал! Ретке су боје у мом ормару, а и оне су или сасвим пастелне или сасвим интензивне. И, наравно, црна и бела. Што се тиче одеће, количина одевних комада које лично поседујем није велика и обично су то исти комади у више копија”.

Одевена те вечери у црни блејзер, црне панталоне, пуштене смеђе косе, са шминком у траговима, после дефилеа манекенки, једна од најпризнатијих домаћих дизајнерки изашла је на писту, брзо се наклонила публици и замакла са бине.

Скрива приватност

Такав манир, избегавања рефлектора јавности, задржава свих 25 година колико је протекло од прве ревије коју је несуђена математичарка одржала у Студентском културном центру у Београду. О приватном животу не воли да прича, не даје повода да се у медијима пише о њеној породици, навикама, односу са колегама… Зато пристаје да одговара на питања о свом раду, колекцијама, инспирацији. А у четврт века дугој каријери накупило се много тога.

Модели из бројних колекција под њеним именом, тачније иницијалима „Д. О.” приказивани су на ревијама од Њујорка, Мајамија, Мексика до Италије, Аустрије, Велике Британије… Домаћој публици представљала је своје уметничке радове у којима нема хаљина. Драгана је излагала слике, скулптуре, изводила перформансе. Искорак из света моде направила је пре неколико година када се опробала као главни „креатор” сопственог ресторана. Дизајнирала је и униформе, ентеријере, накит, предмете за кућну декорацију од дрвета, метала, стакла, порцелана, папира, воска. Бави се графичким дизајном, сценографијом, костимима за рекламе, филм, позориште.

Почетком ове школске године на позив Министарства просвете дала је свој предлог како би могла да изгледа ђачка униформа у школама по Србији.

Читав свет Драгане Огњеновић је у дизајну иако је по формалном образовању сликарка. Након завршетка 13. Београдске гимназије и као одличан ученик најпре је уписала Природно-математички факултет. Међутим, знала је од првог бруцошког дана на тој високошколској установи да бројеви, једначине никада неће бити њена професија. Након годину дана студирања на ПМФ уписала је и Ликовну академију. Тада се и заинтересовала за дизајн одеће, ентеријера, израду костима у позоришту и на филму и тако је једна сликарка и несуђена математичарка почела да слика – али по шнитовима и текстилу.

Одлуку да из гимназије полаже пријемни на ПМФ објашњава практичним разлогом.

– У том тренутку то је био део неког мог интересовања. Мада, више могу рећи да сам уписала због линије мањег отпора. Из страха да ме неће примити на Академију. Била сам добар ђак, па сам могла једноставно да се упишем на тако тежак факултет попут ПМФ-а.

Детињство на Бановом брду

Драгана је одрастала на Бановом брду. У породици није било чланова који су били у дизајнерским професијама. – Моји родитељи су обоје на неки начин уметничке душе, али се никада нису бавили овим послом, каже дизајнерка.

Одлуку да започне сопствени посао, и то тешких деведесетих година 20. века, у једном ранијем интервјуу објаснила је ставом да је одувек знала да ће било који посао да ради – зависити искључиво од ње.

Уследиле су године вредног рада. Избацивала је неколико колекција годишње. У једном периоду је у сопственој цвећари дизајнирала цветне аранжмане. Многи су се изненадили када је пре неколико година отворила ресторан. Признаје нам да јој је кување велика љубав.

– Времена за кување увек има. Бавим се често дизајнирањем догађаја са храном за потребе других људи, па ми то испуњава део носталгије.

Ако се не рачуна учествовање српских дизајнера из великих текстилних предузећа, из некадашње Југославије, Драгана је први домаћи дизајнер чије се име нашло на списку учесника Њујоршке недеље моде. Уз све административне препреке њени модели су у Великој јабуци премијерно представљени пре 12 година, касније у још неколико наврата. Наметнуло се зато и питање – да ли се каје што није остала у иностранству.

– Одлука да се из иностранства вратим је била једнако свесна и моја, колико и спонтана. Годинама сам приказивала колекције у иностранству, између осталог на Њујорк фешн вику и тамо стекла индивидуалне купце, као и оне на велико. Ипак, бављење послом ван граница земље тражило је да променим место пребивања, променим свој приватан живот и посао овде. Мени се допада да живим овде – одговара минималистички баш какви су њени префињени и сведени модели.

Од моде за најмлађе помоћ болеснима

Била је иницијатор и учесник бројних хуманитарних акција. У оквиру једне ревије чији је циљ био сакупљање помоћи женама оболелим од рака дојке израдила је посебну колекцију хаљина за девојчице и дечаке, чиме се опробала у дечијем дизајну. Покренула је и хуманитарну акцију која је трајала неколико година и окупљала децу из осам школа за ђаке са посебним потребама. И, наравно, никада није престала да креира. Ако би правила паузу од моде макар би дизајнирала мини-колекцију, упркос тренутној окупираности другим врстама дизајна.

Почетком двехиљадитих, тачније 2002. покренула је линију – „Софтвер” са одећом за сваки дан. Питамо је и зашто се одлучила за такав назив – „Софтвер је реч која објашњава саму линију. Мека је, и суштински је чине делови одеће који су база сваког ормара, каже дизајнерка, а на нашу констатацију да су јој и друге колекције имале необична имена, додаје да је сваки од тих назива одсликавао њено тренутно размишљање.

– Колекције које су настале у оквиру неког времена добију и назив који га карактерише, појашњава наша саговорница.

Од почетка рада Драгана дизајнира и ташне, ципеле, комаде од коже, накит. О наградама каже да их у моди нема много. – Осим оних које сам већ добила, можда ми је једна од највећих она која нема форму статуе или дипломе. То је када неко после 15 година дође и каже да жели исту ствар коју је тада купио да му поново направимо.