Одборничка породична стабла с Новог Београда

Наравно, свако може да састави одборничку листу какву жели и да са њом изађе пред грађане, али право јавности је да критикује непотизам и да указује на штетност такве појаве за демократију. Или макар да исмева оне који то раде као што то чини Ђиласов помоћник Шапић. Дакле, на сатиричну критику Шапићевог непотизма и објављивање одборничког „породичног стабла”, председник општине Нови Београд одговорио је објављивањем твита у коме је својевремено понудио спортску халу за одржавање концерта за помоћ мајци младог сатиричара. Ако оставимо по страни да је у најмању руку непримерено у јавности истицати када сте некоме помогли или желели да помогнете, бивши Ђиласов помоћник је показао да не разуме да јавна личност мора да буде спремна на критику. Ипак, није Шапић једини опозициони лидер који мисли да је забрањено да буде тема било какве критике или сатире.

Доскоро, лидер опозиције Саша Јанковић на конференцијама за штампу одбијао је да одговори на питања појединих новинара, а његов колега Вук Јеремић забрањује новинарима појединих редакција да присуствују његовим конференцијама за штампу. Да не говоримо о томе да председник НУНС-а Славиша Лекић јавно прети аналитичару Небојши Крстићу уличним линчом и обраћа се људима на друштвеним мрежама речником кочијаша. Истим речником Лекић је својевремено у свом магазину „Статус” вређао новинарку Ољу Бећковић у коју се сада куне. Да не помињемо љотићевца Бошка Обрадовића који је одговоран за пребијање две новинарке, или Велимира Илића, познатог по вређању и шутирању новинара, који данас подржава Ђиласа, а пре само неколико година га је јавно вређао и називао олошем.

Замислите шта би се десило када би се тако понашао председник Вучић? Када би реаговао на сваку карикатуру објављену у штампи, међу којима има и оних које представљају лично вређање? Када би одбио да разговара са новинарима из редакција чија је уређивачка политика антивладина? Или када би се попут Шапића, Јанковића или Јеремића обрачунавао са аутором једне друге сатиричне емисије чија је тема Вучић готово сваке недеље? Када би забрањивао појединим новинарима да долазе на његове конференције за штампу или када би нападао аутора сваког критичког текста о његовом раду? Када би као што је Ђилас својевремено на питање новинара „Политике” Спаловића о томе да ли је продао фирму одговорио „Зини да ти кажем”? Замислите да се Александар Вучић понаша само један дан као што се они понашају сваког дана? У данашњој Србији власт је толерантнија на јавну критику и сатиру од опозиције.

Политичка сатира у Србији има традицију дугу 168 година, од сатиричног листа „Шаљивац” из 1850. године, преко листова „Комарац”, „Змај”, „Жижа”, „Стармали”, „Ере”, „Враголана”, „Бича” и „Ћосе”, па све до Домановићеве „Страдије” и „Јежа”. Некада су шаљиве приповетке или сатиричне текстове писали Бранислав Нушић, Јован Стерија Поповић, Милован Глишић, Петар Кочић, Стеван Сремац, Радоје Домановић… Многа њихова дела надживела су своје време и актуелна су и данас, као рецимо „Песма о српском времену”, објављена у „Змају” 1864. године, која гласи:

Још није време!

Још није време!

Још није време!

Сад је доцкан!

И данас се често цитира афоризам објављен у „Жижи” 1871. године: „Во се везује за рог, а посланик за језик.” Цитира се и афоризам из „Фењера” објављен 1878: „У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.” Афоризам из 1891. године објављен у „Мирођији” који гласи „Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост”, 127 година касније звучи као да је написан јуче.

Ако већ не разумеју сатиру, зашто би разумели шта је у српској култури представљала НИН-ова награда. Зато ме не чуди покушај опозиционих политичара да заједно са председником жирија за доделу НИН-ове награде који хвали Хитлера, чин доделе награде претворе у приземну политичку журку са позивом на насиље и рушење уставног поретка земље. Како другачије разумети присуство Обрадовића, Шутановца и Ђиласа, који заједно нису прочитали две књиге, и несуђеног „самопрокламованог премијера” Јанковића на додели највеће књижевне награде. Или хушкачки говор председника жирија Боже Копривице из Никшића, који је део приватне кампање против Вучића коју годинама води са пропалом новинарком из свог родног града и њеним мужем писцем који напрасно постадоше „пето кољено” у кругу „двојке”.

Нису проблем нашег друштва сатира, слобода медија или критика. Проблем су двоструки аршини, расистички покушај агресивне мањине да већину грађана која подржава владајућу странку прикаже људима другог реда, као и фрустрираност лажне елите која је изгубила синекуре које је имала код бивше власти. Не би ли повратили позиције које су изгубили, неће презати ни од чега. Они демократију и избор народа прихватају само ако су на власти. У таквој атмосфери чекамо 4. март.