Odbornička porodična stabla s Novog Beograda

Naravno, svako može da sastavi odborničku listu kakvu želi i da sa njom izađe pred građane, ali pravo javnosti je da kritikuje nepotizam i da ukazuje na štetnost takve pojave za demokratiju. Ili makar da ismeva one koji to rade kao što to čini Đilasov pomoćnik Šapić. Dakle, na satiričnu kritiku Šapićevog nepotizma i objavljivanje odborničkog „porodičnog stabla”, predsednik opštine Novi Beograd odgovorio je objavljivanjem tvita u kome je svojevremeno ponudio sportsku halu za održavanje koncerta za pomoć majci mladog satiričara. Ako ostavimo po strani da je u najmanju ruku neprimereno u javnosti isticati kada ste nekome pomogli ili želeli da pomognete, bivši Đilasov pomoćnik je pokazao da ne razume da javna ličnost mora da bude spremna na kritiku. Ipak, nije Šapić jedini opozicioni lider koji misli da je zabranjeno da bude tema bilo kakve kritike ili satire.

Doskoro, lider opozicije Saša Janković na konferencijama za štampu odbijao je da odgovori na pitanja pojedinih novinara, a njegov kolega Vuk Jeremić zabranjuje novinarima pojedinih redakcija da prisustvuju njegovim konferencijama za štampu. Da ne govorimo o tome da predsednik NUNS-a Slaviša Lekić javno preti analitičaru Nebojši Krstiću uličnim linčom i obraća se ljudima na društvenim mrežama rečnikom kočijaša. Istim rečnikom Lekić je svojevremeno u svom magazinu „Status” vređao novinarku Olju Bećković u koju se sada kune. Da ne pominjemo ljotićevca Boška Obradovića koji je odgovoran za prebijanje dve novinarke, ili Velimira Ilića, poznatog po vređanju i šutiranju novinara, koji danas podržava Đilasa, a pre samo nekoliko godina ga je javno vređao i nazivao ološem.

Zamislite šta bi se desilo kada bi se tako ponašao predsednik Vučić? Kada bi reagovao na svaku karikaturu objavljenu u štampi, među kojima ima i onih koje predstavljaju lično vređanje? Kada bi odbio da razgovara sa novinarima iz redakcija čija je uređivačka politika antivladina? Ili kada bi se poput Šapića, Jankovića ili Jeremića obračunavao sa autorom jedne druge satirične emisije čija je tema Vučić gotovo svake nedelje? Kada bi zabranjivao pojedinim novinarima da dolaze na njegove konferencije za štampu ili kada bi napadao autora svakog kritičkog teksta o njegovom radu? Kada bi kao što je Đilas svojevremeno na pitanje novinara „Politike” Spalovića o tome da li je prodao firmu odgovorio „Zini da ti kažem”? Zamislite da se Aleksandar Vučić ponaša samo jedan dan kao što se oni ponašaju svakog dana? U današnjoj Srbiji vlast je tolerantnija na javnu kritiku i satiru od opozicije.

Politička satira u Srbiji ima tradiciju dugu 168 godina, od satiričnog lista „Šaljivac” iz 1850. godine, preko listova „Komarac”, „Zmaj”, „Žiža”, „Starmali”, „Ere”, „Vragolana”, „Biča” i „Ćose”, pa sve do Domanovićeve „Stradije” i „Ježa”. Nekada su šaljive pripovetke ili satirične tekstove pisali Branislav Nušić, Jovan Sterija Popović, Milovan Glišić, Petar Kočić, Stevan Sremac, Radoje Domanović… Mnoga njihova dela nadživela su svoje vreme i aktuelna su i danas, kao recimo „Pesma o srpskom vremenu”, objavljena u „Zmaju” 1864. godine, koja glasi:

Još nije vreme!

Još nije vreme!

Još nije vreme!

Sad je dockan!

I danas se često citira aforizam objavljen u „Žiži” 1871. godine: „Vo se vezuje za rog, a poslanik za jezik.” Citira se i aforizam iz „Fenjera” objavljen 1878: „U birokratiji ima dosta i pametnih, a dosta i poštenih ljudi; samo oni što su pametni nisu pošteni, a koji su pošteni nisu pametni.” Aforizam iz 1891. godine objavljen u „Mirođiji” koji glasi „Našoj budućnosti stoji na putu često samo naša prošlost”, 127 godina kasnije zvuči kao da je napisan juče.

Ako već ne razumeju satiru, zašto bi razumeli šta je u srpskoj kulturi predstavljala NIN-ova nagrada. Zato me ne čudi pokušaj opozicionih političara da zajedno sa predsednikom žirija za dodelu NIN-ove nagrade koji hvali Hitlera, čin dodele nagrade pretvore u prizemnu političku žurku sa pozivom na nasilje i rušenje ustavnog poretka zemlje. Kako drugačije razumeti prisustvo Obradovića, Šutanovca i Đilasa, koji zajedno nisu pročitali dve knjige, i nesuđenog „samoproklamovanog premijera” Jankovića na dodeli najveće književne nagrade. Ili huškački govor predsednika žirija Bože Koprivice iz Nikšića, koji je deo privatne kampanje protiv Vučića koju godinama vodi sa propalom novinarkom iz svog rodnog grada i njenim mužem piscem koji naprasno postadoše „peto koljeno” u krugu „dvojke”.

Nisu problem našeg društva satira, sloboda medija ili kritika. Problem su dvostruki aršini, rasistički pokušaj agresivne manjine da većinu građana koja podržava vladajuću stranku prikaže ljudima drugog reda, kao i frustriranost lažne elite koja je izgubila sinekure koje je imala kod bivše vlasti. Ne bi li povratili pozicije koje su izgubili, neće prezati ni od čega. Oni demokratiju i izbor naroda prihvataju samo ako su na vlasti. U takvoj atmosferi čekamo 4. mart.