ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ

Берзанским речником речено, акцијама Ивице Дачића, председника Социјалистичке партије Србије (СПС), скаче вредност и лако се може догодити да после 11. маја, датума одржавања избора у Србији, он буде тај који ће држати у својим рукама „златну акцију” за састављање владе.

И најновија истраживања говоре, месец дана пре избора, да се одржава равнотежа немоћи између великих блокова странака, и да би Дачићевих шест, седам одсто могло да вреди много више од тог номиналног износа. Ђак генерације, на Факултету политичких наука у Београду, како се недавно сам похвалио, мораће да покаже да ли је научио лекцију из времена када је био млади социјалиста, а после, кад је примљен у друштво одраслих социјалиста, није, барем јавно, показивао да се разликује од оних који су већ једном упропастили Србију, успут и суседе.

Предшколски течај положио је успешно, дајући подршку мањинској Коштуничиној влади, која, са све Г17 плус, није показивала гађење према социјалистичким „раним радовима”, тако да се ова странка потихо добро опрала. И да не иду, ритуално, на пожаревачки гроб, једном годишње, готово би се и заборавило да су то они исти.

Овај пут ће изазов бити већи, као што ће бити већа и Дачићева цена за кооперативност, било да опет буде реч о мањинској подршци било о уласку у владу. Приправнички стаж је одрађен и логично је да ће они који су остали верни Дачићу, желети да се уграде у структуру реалне моћи.

Не питајте ме шта ја мислим о томе, али може се испоставити да Дачић и његови буду пожељан партнер и за проевропски и народњачки блок странака. Социјалисти сада, у јеку кампање, изгледају некако приврженији том „народњачком” блоку, што је и логично кад се погледа какво им је идеолошко и социјално порекло гласачке породице.

Али, ако их слушате пажљиво, видећете да се нису зарекли на било какву верност, осим да неће с Ненадом Чанком, као што ни он, вероватно, неће с њима, па нема неких великих препрека да се оно што се данас заговара заборави после 11. маја, што је универзално правило састављања коалиционе владе, и које, правило, не важи нити ће важити само за Дачићеве социјалисте.

Слика са социјалистичких митинга изгледа овако: Дачић, у центру, говори о социјалној правди, Кркобабић, лидер ПУПС-а, удружених пензионера, на десном боку, куне се у седу главу, своју, да ће пензије повећати одмах, а Мркоњић, некако слева – позиционирања нису политичка, већ сценографска – обећава да ће од једног моста да направи четири, и све у том смислу. Ту је, наравно, и Драган Марковић, звани Палма, који се већ определио за европске интеграције свестан да Јагодину не може да развија без туђих пара, инвестиционих или фондовских.

Ђак генерације би морао да зна да ниједан од ових циљева неће моћи да се оствари без регионалних, европских и светских интеграција, јер је добро научио, а, нажалост, и ми с њима, да се политика не може водити пресипањем из шупљег у празно. Социјалисти су довели до највећег социјалног раслојавања у Србији, јер су водили политику мимо света. Пензије су пале на две, три марке... Пензиони фондови су трајно уништени, као и мостови, путеви и све остало што Мркоњић, некако, види у свом ресору.

Они су, дакле, увежбавали супротстављање читавом свету, па је испало наопако, осим за оне који су се обогатили док смо већински пропадали. Ако је социјалистима збиља стало до овога о чему говоре, они ће се залагати за политику европских интеграција било ком блоку да приступе. Уосталом, погледајте и економски програм Српске радикалне странке. Од седам главних тачака, шест су директно преписали од Санадеровог ХДЗ-а у време када је ова странка била у опозицији Рачановој влади. Хрвати су готово све те тачке реализовали, али су у томе успели оптирајући за брз приступ Европској унији.

У суштини прави избор биће направљен 11. маја кад се заврши гласање.

Главниуредникнедељника „Време”