Хладноћа као изазов

Вероватно вам је позната изрека некада познатог комичара Груча Маркса који је једном, када је добио позивницу да приступи неком елитном клубу, одговорио: Не желим да будем члан оног клуба који жели мене за члана. Слично томе се неки људи у љубави и привлачности понашају у складу са изреком: Не желим да будем са оном особом која жели да буде са мном.

Зашто су неким људима привлачнији они који им показују одбојност од оних који им јасно показују своју наклоност? Одговор је повезан са разумевањем односа неприхваћености и доживљаја личне вредности.

Ко нас и како прихвата

Главна разлика између размишљања детета и одрасле особе јесте у томе што дете жели да га сви прихвате, док одрасла особа жели да је прихвате само неки. Дете и одрасла особа различито гледају на ситуацију када нису прихваћени: док је за дете таква ситуација веома непријатна и болна, за одраслу особу је она нешто нормално.

Разлог за овакву дететову реакцију јесте у томе што дете изједначује прихваћеност са личном вредношћу. Оно мисли да ако је оно добро и вредно људско биће да ће га аутоматски сви људи прихватити. А када га неко не прихвата, дете то доживљава као доказ да оно није довољно добро или вредно. Тако оно, кроз прихваћеност или неприхваћеност мери сопствену вредност.

Одрасли људи су научили да не мере своју вредност на основу тога да ли их неко прихвата или не прихвата. Науче да је пријатно када су прихваћени, али да није катастрофа када нису. Такође науче да их некада управо због тога што вреде неки људи не прихватају, било због зависти, било из неког другог разлога.

Треба знати да граница између одрасле особе и детета није тако оштра, да сви људи у себи носе оно што зовемо „унутрашње дете”. Управо се то унутрашње дете одрасле особе одзива у неким стресним ситуацијама као што су раскид и остављеност. У ситуацији остављености идеално одрасла особа би била само тужна што одлази неко кога још увек воли. Међутим, унутрашње дете тада примењује дечју логику према којој онај ко одлази, ко неће више да буде са неким, вреди више, док онај ко је остављен, вреди мање. Зато је веома снажан душевни бол код остављених заправо збир осећања туге и осећања мање вредности, одбачености.

Правило је да су први љубавни јади детета или младе особе коју не прихвата неко ко јој се свиђа или коју је оставила њена дотадашња симпатија, састављени од осећања ниже вредности. Зато родитељи треба да јој кроз разговор исправе речену логику и увере да бити неприхваћен или остављен није никакав доказ нечије недовољне вредности. На тај начин ће је поштедети многих будућих љубавних патњи.

Описани начин размишљања утиче и на то ко ће особи бити привлачан. Више ће је привлачити они који су незаинтересовни за њу или чак они који према њој изражавају одбојност, него они који јој показују да им се свиђа. Разлог за то је унутрашње дете које ће незаинтересованост другог доживети као изазов, као прилику да „освајањем” незаинтересоване особе докаже личну вредност. Како особа размишља: Ако освојим незаинтересовану особу, доказаћу да вредим, тако да има снажну мотивацију да у успе у свом подухвату.

Осећање личне вредности

Оно што одрасла особа са овом логиком не зна, то је да је осећање личне вредности првенствено њен став према самој себи који се не може изградити или стећи односом или везом са неким другим. Зато им осећање личне вредности измиче и онда када су успели да други постане заинтересован и „освојен”. Типично је да су сада они ти који тада губе интересовање за другог. Уместо да је доказало своју вредност, унутрашње дете је „доказало” да заправо други не вреди довољно. Зато оно сада своју пажњу усмерава на неки нови изазов, на нову незаинтересовану особу у нади да ће она бити прави „доказ”.

Исто се односи и на оне особе које истрајавају у напорним везама у којима их неко стално одбацује, а они се упорно боре да од такве особе добију љубав.

Особе које изједначавају неприхваћеност и личну невредност треба да се ослободе ове логике јер она онемогућава узајамну љубав: или ће волети онога ко их не воли или неће волети онога ко их воли.