Музичари против углађених

И док је Србија на бенсединима, политичари су на Red Bullu, што је опасна, чак убитачна комбинација. Подсећа ме на једну реченицу из романа Томаса Мана – Тонио Крегер – Спавао бих, ал ти плесат мораш!

Преведено на српску стварност, ми смо исувише уморни од њихове прегласне музике, али они морају да плешу и певају.

Само их гледајте! Како се лудо забављају.

Чеда, у америчком ритму, глуми Обаму, и сви су већ (одавно) у Европи, ослобођени соцреализма и историје, окренули су леђа прошлости, неће више никакав проблем, и тачка! Сви играју, у споту којим ће и Обама да победи Хилари. Лепи су сви, онако холивудски, и Весна Пешић, све окретнија, игра у Чедином диско клубу…

Једино ме је ту зачудио Бора Тодоровић. Као да је ушао у погрешну кафану. Или је то оно – глумац је глумац је глумац… Што никад нисам до краја схватила.

Многе комбинације изгледају невероватно. Логичним закључивањем тешко би се могао спојити Веља са Коштуницом и тешко би ко повезао да Коштуница, одмерен и умерен, надмоћно одсутан и самоуверен, постаје радикалнији од радикала. Чудо се догодило. Николић је мазнуо од Коштунице (који се све ређе осмехује) осмех Мона Лизе и постао је углађен и одмерен више него икад. Погледајте пажљиво плакат и упоредите га са чувеном сликом… Нико се, међутим, не заварава. Иза тог Ђокондиног осмeха…

Још један феномен потреса Србију. У земљи смрти, историјски обрађеној у роману „Време смрти”, нема политичке смрти. У политици сто пута можеш да пропаднеш и да се дигнеш, природно и нормално, као да си дечко који је тек проходао. Погледајте само Вука Драшковића! Па тај може да политички падне још двеста пута и ником ништа. Појео вук магарца. Он звучи као натприродна појава.

Најатрактивнија фигура предизборне кампање свакако је Палма, човек који је прешао са речи на дела и од Јагодине направио Палма Бич, поспешио љубав и брак у Светозареву. Такође, са (необичним) коалиционим партнерима, социјалистима и пензионерима, рехабилитовао је Слободана Милошевића и његове политичке прогнозе. Уз патетично поздрављање снахе Милице поред које је Ивица Дачић поносно седео... Све уз песму Устани Србијо... Мада, по недефинисаности и контрадикторности целе комбинације, више би им одговарала Џејова песма „Ни на исток ни на запад”...

Срби су изгубили смисао за хумор. Јесте ли приметили да неће више да их политичари забављају. Неће више да слушају како они певају, свирају, играју, пливају, шутирају... Србија је уморна од њиховог шарма, од њихових бројних талената и генијалности. Ем нас, ни мање ни више, воде у суноврат, још хоће да нам покажу да су могли да буду певачи, свирачи, глумци... Па што не постадоше то друго, да нас спасу. Али многи су се латили микрофона или инструмента. Чак је и Тадић насред улице свирао гитару...

А Србији би тако пријао неки мргуд! Без талента за поезију и музику. Неки српски Брежњев.

Који ће озбиљно водити земљу. Кога ћемо се помало плашити. Који би био патриота и државник. Кога ни најхрабрији новинар неће смети да позове у забавну емисију или на модну ревију. Аман, људи, престаните да нас забављате!

Свака учитељица у најзабаченијем селу има више респекта и одговорности према својим првацима, од вас, којима је поверена судбина грађана Србије. Толико властољубља, толико среброљубља и толико мало љубави према својој земљи – личи на ружно буђење из сна.

Сањали смо само стварно и могуће. Ништа велико. Један обичан живот и лепе тренутке.

Да је бар неко од Тарабића жив па да нам каже шта ће са нама бити.

Хоће ли Србија постати земља Вељиних аутопутева, Динкићевих скијалишта или Мркоњићевих мостова, још лепших и старијих, ко зна...

Ја не знам. Морам да идем по своје мишљење за кога ћу да гласам. Могла бих ту дилему да изразим и стихом Слободана Ракитића: „Судњи је час, ал куда?”.