У Дандори не знају за Давос

ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ: Прича о Давосу и Дандори, сиротињском предграђу Најробија није само прича о две планине, једној елитној, а другој од смећа. То је прича о будућности ка којој, све су прилике, неумитно води једна дубоко неправедна политика расподеле глобалног богатства. У таквој дистопијској визији – која се дешава овде и сада – све је мање онога што смо навикли да називамо средњом класом, а све је више оних који егзистенцију обезбеђују копајући по градским ђубриштима. Као одговор на нарасле изазове и свесни да их Светски економски форум у Давосу неће решити, активисти су одлучили да отприлике истовремено организују паралелан форум у чијем центру пажње ће бити глобална материјална неједнакост.

За домаћина догађаја је, нимало случајно, изабрана једна од најубогијих кенијских локалних заједница, предграђе Најробија, Дандора, у којој се на једном месту могу видети најпогубније последице неправедне расподеле богатства. Насеље је настало 1977, а једним делом је финансирано од стране Светске банке са циљем да се обезбеди виши стандард становања. Ипак, временом је Дандора постала најзанимљивија локација за одлагање смећа у Кенији. Највиша „планина” формирана од ђубрета, за коју се процењује да је величине најмање три фудбалска терена, настала је убрзаном активношћу потрошачког друштва које није заобишло ни Африку. Депоније пластике, картона, труле хране постале су опасност за ширење заразе, али и – један од главних послодаваца у околини. Од сакупљања секундарних сировина житељи Дандоре могу да зараде око два долара дневно, док се истовремено број њихових супербогатих сународника умножава великом брзином и према неким проценама у току наредне деценије ће број милионера у Кенији порасти за 80 одсто. Да ли је могуће замислити бољу локацију за одржавање „Фестивала једнакости”? Тешко. Зато су многобројни активисти јуче у Дандори приредили овај фестивал, међу локалцима познат још и као „Фестивал Усава”. Идеја је да се кроз плес, музику и друге уметничке форме скрене пажња на горуће проблеме човечанства. За разлику од Давоса где је звезда сезоне био Доналд Трамп, у „Усави” је то Џулијани – популарни кенијски хип-хопер који репује о сиромаштву, роду, незапослености. Рођен је и одрастао на обронцима дандорских планина од ђубрета.

0,01 ОДСТО: У сада већ легендарном извештају организације Оксфам која сваке године покушава да подигне свест људи о погубним последицама глобалне неједнакости наводи се да су у руке један посто најбогатијих отишла 82 процента целокупног богатства насталог прошле године. Истовремено 3,7 милијарде људи који чине најсиромашнију половину света у истом временском периоду нису доживели никакав напредак у својој имовинској карти. Оксфам даље упозорава да је богатство светских милијардера од 2010. сваке године расло за по 13 процента, односно шест пута брже него у случају стандардне радне снаге чији су приходи у истом периоду увећавани за око 2 посто годишње.

Друге процене су, међутим, још шокантније. Људи који живе у материјалном универзуму непојмљивом огромној већини становништва чине мање од једног процента. Реч је, наиме, о 0,1 или, по неким изворима, чак 0,01 одсто супербогатих.

Из Давоса смо међутим чули поруке о важности заштите економија сопствених држава, јачим економским интеграцијама и олакшавању услова пословања. Иза еуфемистичких порука којима добронамеран посматрач не би имао шта да замери спроводе се нимало безопасне политике. Трамп је остварио претњу и изгурао реформу пореског система од које ће се највише овајдити најбогатији Американци, а Макрон већ неко време тражи скалп француских синдикалиста који су за сада једина брана реформи радног законодавства чији ће највећи трофеј бити да радници лакше добијају отказе. У најбогатијој европској држави 10 одсто најбогатијих Немаца контролише око 40 одсто укупних прихода, и тако редом...

Иако у САД, Француској и Немачкој и даље постоји релативно јака средња класа, овакве вести забрињавају јер покрећу оправдано питање: шта могу да очекују мање стабилна друштва? Чини се да је на овој тачки политички маркетинг доведен до савршенства. Политички коректан језик позивања на правду и праведност злоупотребљава се као параван за спровођење дубоко неправедних политика. Или што рече наш прослављени економиста Бранко Милановић: „Забраниће синдикате, али ће организовати радионицу о транспарентности у управи”.