Откривена табла са ликом лесковачког пилота

Лесковац – На почетку лесковачке улице, која носи име пилота Саше Митровића, који је 1990. године погинуо током обучавања младих пилота на београдском аеродрому „Лисичји јарак”, откривена је табла са његовим ликом. Иницијативу да се и на овај начин сачува успомена на трагично преминулог пилота покренуо је новинар и публициста Миодраг Андрејевић, аутор романа „Митровићи, небески сањари”.

– Осећам обавезу да поменем људе који су оберучке подржали иницијативу да се успомена на Сашу Митровића (1961–1990), јунака мог романа „Митровићи, небески сањари”, сачува и тако што ће се на почетку улице у Лесковцу која носи његово име поставити табла са његовим ликом. Када сам то предложио Ваздухопловном савезу Србије, у Београду, 2. новембра 2016. године, први је пружио подршку пилот Ненад Исаковић, капетан авиона „Ер Србије” који је из Бразила, са Светског првенства, довезао српске репрезентативце. Подршку је дао и Нијаз Делић који је са Сашом  радио у контроли летења на аеродрому „Плесо” у Загребу, потом, потпуковник Богдан Тесла, наставник Војне ваздухопловне академије у Задру, иначе из фамилије Николе Тесле, Иван Мавровић из Зајечара, Зоран Модли, чувени пилот, новинар и публициста и бројни други пилоти – наглашава Андрејевић за наш лист.

– Ваш труд се исплатио. Нека вјечно остане успомена на мог пријатеља, доброг човјека и пилота Сашу Митровића. Поздрав вама и фамилији Митровић – поручио је Нијаз Делић из Загреба.

Лесковачка летачка породица Митровић је обучила многобројне једриличаре, падобранце и пилоте, од којих су неки у врху војног и цивилног ваздухопловства.

– Ја знам да нисам галеб Џонатан, али ипак постоји само једно небо, бескрајно плаво, предивно. Постоји само једна љубав и постојим ја. А ја бескрајно волим небо, волим сунце, тишину олује и буку самоће. Ја ходам по ивици и знам да када ме моја љубав изда, биће то последњи пут за њу, али и за мене.

Ово су пророчанске речи Саше Митровића, најмлађег у летачкој породици Митровић, талентованог и успешног пилота, који је страдао у 29. години, 4. новембра 1990. на београдском аеродрому „Лисичји јарак”. Љубав према авионима и летењу на њега и старију сестру Светлану пренео је отац Синиша Митровић, утемељивач ваздухопловног спорта у Лесковцу.

Синиша је вирусом летења „заразио” своју децу која су у необичном тандему на такмичењима освајала највише награде широм земље. Саша је после великих успеха одлетео у легенду, а Светлана је међу првим женама у Србији добила чин потпоручника-пилота Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Поред улице, име Саше Митровића носи и лесковачки аероклуб.