Пећ – центар руске емиграције на КиМ

У Пећи је нашао уточиште и стално прибежиште део интелектуалне елите руске емиграције. „Срби су у Пећи прихватили руске емигранте пуног срца” (проф. М. Петровић). Преко података о Русима који су Пећ сматрали неким од њихових градова, као што су Јарослављ или Белград, може се донекле дочарати слика о њиховој бројности, али и исказати братска узајамност, поштовање и хармоничност два словенска православна народа.

Од укупног броја Руса у Пећи, уочи Другог светског рата (102) њих 82 или 80,4 процента, чинили су интелектуалци. Међу њима, најбројнији су били инжењери (22), затим лекари (14), чиновници, наставници и професори. Посебно привлаче пажњу лекари, који су били заступљени са 47,7 процената у укупном (30) броју лекара на Косову и Метохији. Друго место, по учешћу на КиМ, од 40,7 процената припало је дипломираним инжењерима (54 у КиМ). Наставници и професори средњих школа (14) такође су видно заступљени 23,7 процената (59 у КиМ).

Мало је било кршевитијих места и планинских беспућа, бучних и хучећих планинских река, клисура (кањона) и уских кланаца у Краљевини Југославији, као што је то у шарско-пиндском планинском систему, где су искусни руски градитељи током пуне две деценије доказали своју стручност, умешност али и храброст. Није било путне и железничке мреже на простору од преко 600 километара квадратних у западном делу Косова и Метохије коју нису пројектовали, надзирали и градили руски инжињери. Само на изградњи пута преко врлетног Чакора и железничке пруге Пећ – Косово Поље, било је непосредно ангажовано осам инжењера, двојица геодета и два инжењера, специјалиста за изградњу хидрограђевинских објеката – брана, канала, устава, камених каскада – заштитних зидова на ерозивним земљиштима (клизиштима…) и др.

Сви инжењери грађевинари, врло одговорно, стручно и полетно у „Новој родини” како су звали Краљевину Југославију, дали су свој допринос на преображају Пећи и ширег подручја, у времену у којем су још владали полуфеудални чивчијски односи. Захваљујући драгоценој књизи Рајка Б. Радојевића, професора историје, географије и социологије, углавном у Призрену, определио сам се да нагласим стваралачки рад Николе Тјапкина, Аркадија: „Поред свога редовног посла, грађевински инжењер Тјапкин је оставио значајан траг у животу Пећи. Увео је фудбал (пре Првог светског рата био је руски репрезентативац – клуб „Дукађин”, иницирао изградњу хидроцентрале на извору Белог Дрима, изградио водовод (са Црне воде изнад Патријаршије), изградио парк „Карагач” са тениским тереном.

Сви већи градови на Косову и Метохији (њих четири са 235 становника из далеке Русије или 66,6 процената укупног броја Руса на КиМ), имали су своје великане у најважнијим областима и сферама друштвено-градитељско-образовног и културног живота. У Приштини су живела 52 Руса. У оближњем (шест километара) руднику „Ајвалија” и још толико удаљеној варошици Јањево и истоименом руднику, 1936. године, били су запослени Руси: шест дипломираних рударских и геолошких инжењера, два геометра и један шумарски инжењер.

Ако је Пећ била центар градитељства у ширем, и просветитељства, у ужем смислу, за Приштину се може рећи да је била оаза образовања, културе, спорта и стварања значајних институција и института за које се на КиМ врло мало или нимало није знало.

Бранко В. Инић,
Нови Сад