Студентске демонстрације почетак политичке каријере

Драган Ђилас, садашњи министар без портфеља задужен за Национални инвестициони план, први пут је у жижу јавности доспео 1992. године. Тада је, као један од вођа студентског протеста, први отворено рекао Слободану Милошевићу да треба да поднесе оставку. После тога отишао је у Чешку, где је почео да се бави бизнисом у области медија и маркетинга. Данас је и сувласник фирме „Дајрект медија”, како је наведено на сајту Владе Србије „водеће куће у области медијског пословања на територији бивше СФРЈ”.

Највеће политичко достигнуће Чедомира Јовановића, председника Либерално-демократске партије, било је именовање за потпредседника Владе Србије, када је премијер постао Зоран Живковић. У јавност је, међутим, испливао током Студентског протеста 1996/97. као један од његових лидера. После тога био је један од оснивача Студентског политичког клуба, да би потом ушао у ДС. Пред септембарске изборе 2000. године био је шеф Изборног штаба ДС и портпарол ДОС, а потом и шеф посланичке групе ове коалиције у Скупштини Србије. Због кршења страначке дисциплине искључен је из ДС-а децембра 2004. године, а новембра 2005. основао је ЛДП.

Један од студентских лидера из протеста 1996/97. био је и Оливер Дулић, садашњи председник Скупштине Србије. У марту 2001. године Влада Републике Србије именовала га је за начелника Севернобачког округа, а у два мандата био је посланик у Скупштини Србије и Скупштини Србије и Црне Горе, где је обављао функцију председника Одбора за Европске интеграције.

И Чедомир Антић се у јавности појавио током „зимских протеста”, после којих је заједно са Чедомиром Јовановићем основао Студентски политички клуб. Први страначки ангажман и он је имао у ДС-у, а до 1999. године био је и портпарол демократа, када је поднео оставку на функцију због неслагања са тадашњим лидером странке Зораном Ђинђићем. Прешао је затим у Г17 плус, био чак и саветник Мирољуба Лабуса у Влади Србије. Оставку на место у председништву странке поднео је након што је на њено чело дошао Млађан Динкић, због тога што је Динкић спречио његову кандидатуру за партијског потпредседника. Странку није напустио.

И Слободан Хомен је политиком почео да се бави током „зимског протеста”, али се страначки определио тек када је „Отпор” прерастао у странку 2003. године. Већ следеће године, међутим, „Отпор” се колективно учланио у ДС. Хомен је данас помоћник министра правде у српској влади.

Студентски протест 1996/97. „изнедрио” је и Владимира Добросављевића, садашњег потпредседника београдске општине Раковица. Он се, међутим, страначки „пронашао” у Демократској странци Србије, у којој је био и потпредседникИзвршног одбора, као и један од посланика после 5. октобра 2000.

Истим путем кренуо је и Борис Караичић, некадашњи студентски лидер и „отпораш”, Он је, међутим, до ДСС-а дошао „обилазницом” преко Покрета за демократску Србију Момчила Перишића и Народне демократске странке Слободана Вуксановића. У тренутном скупштинском сазиву га није било, али се сада налази на листи посланичких кандидата ДСС-а.

Један од ретких који као студент политком није почео да се бави у редовима опозиције је Немања Ђорђевић, „Лидер студентских контрадемонстрација” 1996 /97, који је тада тражио прекид штрајка и инсистирао да се студентима „који хоће да уче” омогући да похађају наставу. Сада је аутор емисије „Само вас гледамо” на новосадској телевизији Мост, чији је директор високи функционер СПС Душан Бајатовић.

Ђорђевић је након неуспешног покушаја да поколеба студенте и врати их у слушаонице са сличним ефектом бранио ставове владајућих странака и у својој Студентској левици. У име режима и Омладинског савета Београда 1999. године учествовао је и у преузимању радија Б92.