Провинцијалка с бриселским шлифом

Њен по­ли­тич­ки ту­тор Ли­ви­ју Драг­неа се кра­јем 2017. на­шао у ве­ли­кој не­во­љи. Тре­ба­ло је да тра­жи тре­ћег пре­ми­је­ра у са­мо го­ди­ну да­на, јер су му два прет­ход­на пре­ми­је­ра, Со­рин Грин­де­а­ну и Ми­хај Ту­до­се, от­ка­за­ли по­слу­шност. По­што се те­шко обру­као с из­бо­ром пр­ва два пре­ми­је­ра, Драг­неа је са­да, на­вод­но, из­бор но­вог пре­ми­је­ра пре­пу­стио стран­ци. И, гле чу­да, из­бор је баш пао на ма­ло по­зна­ту Ви­о­ри­ку Дан­чи­лу. Драг­неа се је­два су­здр­жа­но сме­шкао. За­бе­ле­же­но је да је ре­као: „Му­шкар­ци су ме из­да­ва­ли – же­не ни­ка­да.”

По­ли­тич­ка опо­зи­ци­ја је оче­ки­ва­ла на­и­ме­но­ва­ње не­ке ве­ли­ке звер­ке и за њу спре­ма­ла те­шку ар­ти­ље­ри­ју. Кад оно – на сце­ни се по­ја­ви­ла не­моћ­на пла­ву­ша из та­мо не­ке за­би­те па­лан­ке. Мо­ра­ла је да се пре­стро­ја­ва, да при­бег­не из­ли­за­ним ћор­ци­ма: во­ли раз­ба­ру­ше­ну де­мо­ди­ра­ну фри­зу­ру, сва је на­кин­ђу­ре­на, но­си ло­ше ха­љи­не, а по­врх све­га се још зо­ве и Ва­си­ли­ка. Ово „Ва­си­ли­ка” зву­чи као код нас „Пер­са”. Да об­ја­сни­мо. Ру­му­ни при кр­ште­њу свој де­ци да­ју ви­ше име­на, чак и че­ти­ри. Ка­да де­те од­ра­сте са­мо би­ра оно ко­је му се нај­ви­ше сви­ди. Да би сро­зао углед но­ве пре­ми­јер­ке, ли­дер опо­зи­ци­о­них ли­бе­ра­ла Лу­до­вик Ор­бан је на сав глас по­дру­гљи­во по­на­вљао „Ва­си­ли­ка, Ва­си­ли­ка”. Ис­па­ло је крај­ње де­гу­тант­но. За­то му је со­ци­о­лог Ма­ри­јус Пи­је­ља­ну јав­но од­бру­сио: „Ка­ква ар­гу­мен­та­ци­ја – та­ква и по­ли­ти­ка.”

За Ви­о­ри­ку Дан­чи­лу се твр­ди да је не­кон­фликт­на лич­ност, ве­ли­ки при­ста­ли­ца ди­ја­ло­га, да је ус­по­ста­ви­ла мно­ге ве­зе у бри­сел­ским кру­го­ви­ма, да по­зна­је њи­хо­ве ма­ни­ре и да ће мо­ћи да из­гла­ди мно­ге џом­бе на пу­ту из­ме­ђу Бри­се­ла и Бу­ку­ре­шта.