Све је мање шума у равници

Од­но­ше­ње по­вр­шин­ског сло­ја зе­мљи­шта иза­зи­ва знат­но сма­ње­ње при­но­са. У нај­фи­ни­јим по­вр­шин­ским сло­је­ви­ма ко­ји су из­ло­же­ни еол­ској еро­зи­ји на­ла­зи се нај­ви­ше ху­му­са, уз знат­не ко­ли­чи­не азо­та, фос­фо­ра и ка­ли­ју­ма, као и ми­кро­е­ле­ме­на­та. При­том је плод­но зе­мљи­ште прак­тич­но нео­б­но­вљив при­род­ни ре­сурс, јер се из­у­зет­но спо­ро об­на­вља – да би до­сти­гао де­бљи­ну од са­мо два и по сан­ти­ме­тра по­треб­но је од 150 до 500 го­ди­на!

– Пре­ма јед­ној од ме­ђу­на­род­них ка­те­го­ри­за­ци­ја гу­би­та­ка зе­мљи­шта у про­це­си­ма еол­ске еро­зи­је, од мо­гу­ће че­ти­ри, Вој­во­ди­на спа­да у дру­гу ка­те­го­ри­ју та­ко­зва­них уз­не­ми­ре­них зе­мљи­шта (оп­сег гу­бит­ка зе­мљи­шта из­но­си од 0,9 до две то­не по хек­та­ру го­ди­шње), а у пр­вој су угро­же­ни­ја. Код нас је од 0,9 до 1,4 то­не на те­ри­то­ри­ја­ма оп­шти­на у ко­ји­ма је по­шу­мље­ност ма­ња од је­дан од­сто, углав­ном у ис­точ­ном Ба­на­ту и цен­трал­ној Бач­кој – на­во­ди др Лу­кић.

Ис­тра­жи­ва­ња Шу­мар­ског фа­кул­те­та, ра­ђе­на у бли­зи­ни Та­ван­ку­та на се­ве­ру Ср­би­је, по­ка­за­ла су да је на бра­ње­ном про­сто­ру, са за­штит­ним шум­ским по­ја­сом, еро­зи­ја би­ла до 20 пу­та ма­ња не­го на су­сед­ном ло­ка­ли­те­ту ко­ји ни­је имао та­кву за­шти­ту. Ве­тро­за­штит­ни по­ја­се­ви ко­ри­сни су и за очу­ва­ње аутох­то­не фло­ре и фа­у­не, до­бра су за­шти­та од бу­ке, шти­те ва­здух од за­га­ђе­ња и убла­жа­ва­ју ефек­те кли­мат­ских про­ме­на. То ва­жи под усло­вом да је ши­ри­на по­ја­са, од­но­сно број ре­до­ва за­са­ђе­ног ра­сти­ња ви­ши од два – до два га сма­тра­мо др­во­ре­дом. Ко­је ће се вр­сте др­ве­ћа ода­бра­ти за­ви­си од усло­ва сре­ди­не, на­жа­лост и сла­бе по­ну­де ра­сад­ни­ка, у ко­ји­ма се углав­ном уз­га­ја­ју де­ко­ра­тив­не вр­сте за ко­ји­ма по­сто­ји по­тра­жња на тр­жи­шту. 

И док јед­ни апе­лу­ју и са­де по­ја­се­ве и ре­ми­зе (што зна­чи и ста­ни­шта ди­вља­чи), на дру­гој стра­ни је по­ра­жа­ва­ју­ћа сли­ка. У по­след­њих де­се­так го­ди­на по­кра­де­но је и по­се­че­но ско­ро 10.000 хек­та­ра шум­ских ре­ми­за ко­је су по­ди­гле ло­вач­ке ор­га­ни­за­ци­је. Има при­ме­ра крај­ње ба­ха­тог и про­тив­за­ко­ни­тог уни­шта­ва­ња ве­тро­за­штит­них по­ја­се­ва, као што је био слу­чај у око­ли­ни Па­ли­ћа. 

– Вој­во­ди­ни не­до­ста­је и шу­ма и по­ја­се­ва. Има­мо по­да­так из 1981. го­ди­не, ка­да је по­шу­мље­ност из­но­си­ла 6,37 од­сто, а да­нас је 6,5, што го­во­ри да у ме­ђу­вре­ме­ну ни­је би­ло знат­ни­јих по­ве­ћа­ња. Да би­смо се при­бли­жи­ли стан­дар­ди­ма раз­ви­је­них зе­ма­ља у Евро­пи шу­мо­ви­тост тре­ба да се по­диг­не на 14,32 од­сто – на­по­ми­ње са­го­вор­ни­ца и при­ме­ћу­је да у зе­мља­ма ЕУ углав­ном по­сто­је за­кон­ска до­ку­мен­та ко­ја оба­ве­зу­ју и на по­ди­за­ње еко­ло­шких ко­ри­до­ра ко­ји слу­же за по­ве­зи­ва­ње за­шти­ће­них ста­ни­шта и шу­ма, по­себ­но та­мо где је ин­тен­зив­на по­љо­при­вре­да. Не­ке од зе­ма­ља Скан­ди­на­ви­је, као и Че­шка, до­не­ле су за­кон ко­ји оба­ве­зу­је на по­ди­за­ње и одр­жа­ва­ње ве­тро­за­штит­них по­ја­се­ва.