Понуда која се (не) одбија

После успеха акција „Безимени”, „Нон-стоп” и „Јурњава целе ноћи”, глумац Лијам Нисон и редитељ Хауме Колет-Сера сарађивали су четврти пут на филму „Путник” (у биоскопима од 1. фебруара), трилеру о покушају човека да спречи катастрофу у возу пуном путника. Нисон игра шездесетогодишњака Мајкла Маколија, без посла, без уштеђевине и са станом под хипотеком. У том хаосу суочава се са изазовом: да ли да пристане да за много новца уради нешто што на први поглед делује безазлено, али уз непознате последице.

Стварност те приче са којом може да се поистовети свако допало се и Нисону: „Напетост у ’Путнику’ се увећава и филм постаје убрзани психолошки трилер, у рангу Хичкокових дела ’Непознати из Норд-експреса’ и ’Север-северозапад’”.

Управо Хичкок и љубав према филму разлози су због којих се Ирац Лијам Нисон (65) окренуо глуми. Одгајан у католичкој породици, име је добио по свештенику у родном граду Балимина. Растао је уз три сестре, као мали тренирао бокс а узор му је био Мухамед Али. На сцену је изашао у 11. години, на школској представи. Студирао је физику и рачунарство у Белфасту, а пошто је више играо фудбал (иако је висок 193 центиметра) него учио напустио је факултет. Вратио се у завичај, возио камионе, али није одустајао од глуме.

На филму је дебитовао 1978, али тек после пробоја у позоришту у Даблину изабрао га је Џон Бурман за филм „Ескалибур”. Екранизација приче о мачу краља Артура, одвела га је у Лондон, где је играо у позоришту, филмовима мањег буџета и стан делио са колегиницом Хелен Мирен. Уследили су позиви из Холивуда: стао је уз Мела Гибсона у „Побуни на броду Баунти” (1984) и Роберта Денира у „Мисији”. Критика га је хвалила, продуценти и редитељи све чешће звали, међу којима и Стивен Спилберг који му је понудио лик Оскара Шиндлера у драми „Шиндлерова листа”. Нисон је освојио номинацију за Оскара, а филм седам статуета међу којима и за најбољи филм.

Оскара није освојио али јесте срце колегинице Наташе Ричардсон. Холивуд је са завишћу гледао на њихову љубав: били су у браку 15 година, добили два сина, а раставила их је трагедија. Наташа је погинула 2009. од повреда задобијених на скијању у Канади.

Деведесете су биле сигурна лука за Нисона. Низали су се филмови „Нел”, „Роб Рој”, „Мајкл Колинс”, Лукасови „Ратови звезда: фантомска претња”… У новом миленијуму је показао широк спектар свог талента, било да игра удовца у романтичној комедији „У ствари љубав”, сексолога у драми „Кинси”, негативца у „Бетмен” трилогији, витеза у „Небеском краљевству” или пак Зевса у „Борби титана”.

Сада углавном игра у акцијама (трилогија „96 сата” која се последњих седмица приказује на домаћим телевизијама) или трилерима, за хонораре од 15 до 20 милиона долара по филму.

Зна да отпутује у родну Ирску и одмара се пецајући (риболов мушичарењем), не заборавља да у Лондону обиђе ташту Ванесу Редгрејв са којом је у добрим односима, и са пријатељем Рејфом Фајнсом иде на концерте групе „Ју-ту” (U2). Не жали што су га одбили за улогу Џејмса Бонда у „Златном оку” (агент 007 тада је постао Пирс Броснан), само из разлога што је висок, али жали што није тумачио краља Филипа Македонског у филму „Александар Велики”.